Naslov koji je švedski pisac i svetski poznati autor
Matijas Edvardson (1977) izabrao za svoj novi roman naizgled u startu otkriva mnogo toga. Međutim, ako se zadubimo, možda i nije baš tako: u pitanju je sintagma koja se često koristi dramatizovano, ali i kad se dogodi nešto tužno u okrilju porodice. Možda je pak posredi i ironično ili bar dvosmisleno odabran naslov? Poslednje pitanje naročito može biti važno za nekog ko je odranije upoznat sa prozom ovog pisca.
Čitalac će već posle nekoliko stranica pomisliti da se „porodična tragedija“ odnosi na nasilnu smrt bračnog para Riter u njihovoj luksuznoj vili. Stradali supružnici su uspešni i zgodni četrdesetsedmogodišnji pedijatar Stiven i njegova jednako zgodna, ali vrlo bolešljiva supruga Regina, bogata naslednica Helmera Lindgrena, bivšeg vlasnika milionski vredne agencije za nekretnine.
Međutim, naslov se možda u stvari odnosi na familiju jednog od osumnjičenih za ubistvo, Bila, za koju saznajemo da je počela da se raspada počev od smrti njegove žene Mirande. Zbog svojih kockarskih i drugih dugova i nedostataka organizacionih sposobnosti koje je posedovala pokojna supruga, prinuđen je da izda sobu svoje osmogodišnje ćerke Sali. Podstanarka je Karla Lašon, koja je iz Norlanda došla u Lund da studira prava, grad koji uz temu porodice predstavlja opšti okvir Edvardsonovih prethodnih romana „
Dobre komšije“ i „
Sasvim obična porodica“, oba objavljena u Laguni.
S obzirom na Karlin više nego kompleksan odnos prema majci narkomanki, izrazitom
kontrol-friku što neprestano traži od kćerke da se vrati kući, možda se naslov štiva zapravo odnosi na dotičnu porodicu? Budući da je on isprva naizgled „providan“, a da praktično nije odgonetnut do kraja romana (posebno što postoji univerzalna mogućnost po kojoj bi svaka porodica, bar u značajnoj meri, bila tragična po sebi), jasno je da se (ni) ovaj roman Matijasa Edvardsona ne svodi samo na odlike žanra kojem pripada. Osim toga, pitanje zavisnosti, spomenutih i ne, čini štivo još slojevitijim. Izuzev klasičnijih, kockarskih, narkomanskih, tabletomanskih (slučaj Regine Riter), obrađene su i međuljudske zavisnosti. Potreba za bliskošću naročito je oslikana slučajem Dženike koja u epicentru krize tridesetih godina, posle više životnih, ali i krahova na
Tinderu, preko te društvene mreže upoznaje Stivena i postaje njegova ljubavnica.
Edvardson ipak u bitnoj meri ostaje veran žanru, pre svega posredstvom strukture dela. Povodom ubistva Riterovih, naizmenične ispovesti Bila, Karle i Džesike, ispresecane policijskim izveštajima o slučaju i novinskim tekstovima, dovode saspens do usijanja. Čak ni činjenica da je smrt bračnog para obelodanjena na početku romana, umesto da je (kako se uglavnom očekuje) primenjen hronološki tretman sižea, ne smeta da on bude uzbudljiv na organski način.
Još više nego u prethodnim ostvarenjima, Edvardson je vodio računa o tome da svaki od junaka kojima daje glas govori na drugačiji i jasno prepoznatljiv način. Time je i njihova psihologizacija dublja a polifoničnost romana veća. A kada sve pomenuto uzmemo u obzir, čini se da je „Porodična tragedija“ najpotpunije delo Matijasa Edvardsona, i što se tiče neočekivanih književnih aspekata ali i onih žanrovskih.
Autor: Domagoj Petrović