Prikaz romana „Poljupci“: Ljubav jača od pandemije

U svom novom romanu „Poljupci“ Manuel Vilas (1962) odustaje od žanra autofikcije prezentovanog u „Ordesi“, knjizi koja ga je proslavila na Iberijskom i učinila poznatim na Balkanskom poluostrvu. Međutim, promena registra nije toliko radikalna da i ovde ne bi bilo elemenata impregniranih u rečenu autofikciju. I u „Poljupcima“ je protagonista profesor koji pripoveda iz prvog lica, a lirski elementi ne samo da se ponavljaju nego i intenziviraju. Ipak, to nije slučaj u meri da bi izostali kritički momenti kao u „Ordesi“: ovde su oni usmereni pre svega ka španskoj monarhiji, vladajućim političarima i onima koji rukovode pandemijom.

I kao u Vilasovom čuvenom romanu, i u ovom je tema ljubav, s tim što pripovedač ispovedanje ljubavi prema porodici tematski menja onom koja nastaje između dvoje zrelih ljudi. Taj odnos mora biti supstancijalan jer se protagonisti Salvador i Monserat pojavljuju kao osobe koje su već doživele brojne životne poraze i stoga što se emocije između njih intenziviraju u doba kovida. S obzirom na ta dva ograničenja, bilo kakvo upuštanje u efemernu vezu bilo bi, štaviše, neverodostojno.

Utoliko što je pozadina sižea osenčena pandemijskim tanatosom, eros dobija na svetlom intenzitetu. Supstanca je duboka, obrnuto srazmerna slučajnosti kojom su se dvoje junaka upoznali: Monserat drži jedinu prodavnicu u selu Sotopenja, gde zbog odlazaka u nabavke, koje su mnogima tokom pandemije bili jedini provod, navraća i Salvador. Monseratin dućan mešovite robe njemu je isprva izgovor da je što češće vidi, a zatim i zavoli.

Pedesetosmogodišnji Salvador se u tom kraju obreće posle penzionisanja po savetu lekara, po kojem on treba i da potraži mir na planinskom lancu u okolini Madrida, a trinaest leta mlađa glavna junakinja – nakon propalog braka i složenog odnosa sa sinom koji živi u Nemačkoj. Koliko god da se protagonista, uprkos svojoj vremešnosti, menja kroz odnos sa Monserat, neke od navedenih prepreka će se ispostaviti konstantno otežavajućima po njihovu vezu. Pitanje je koliko će ona trajati, no u svakom slučaju dovoljno dugo da čitalac oseti kako ljubav može da se pojavi i u trenucima koji su kranje kontraindikovani njenom nastanku. Postupnost u zbližavanju dvoje glavnih junaka autor obezbeđuje, s jedne strane, opsežnošću romana koji broji oko četiri stotine stranica, a s druge brojnošću i srazmernom kratkoćom poglavlja koji olakšavaju čitanje. Tako se sa lakoćom pokazuje da nema tog životnog doba u kojem se osoba ne može zaljubiti, i to u meri koja letalnu pandemiju pretvara u prednost.

Drugim rečima, na neizvesnost usled brutalnih spoljašnjih okolnosti, ljubav može da bude jedini dovoljno jak odgovor. Njega Vilas sprema od početka romana, koliko god zaljubljivanje u datim (ne)prilikama moglo da deluje neizgledno. Idealizam koji se za to iziskuje potcrtan je referencama na Don Kihota i njegovu voljenu Dulsineju od Tobosa, kao i sećanjima na Rafaela Puiga, s kojim je Salva kao student filozofirao o mnogo čemu pa i o mogućnostima ljubavi.

Ali, uprkos ovakvom mehanizmu, roman ne deluje kao unapred smišljena konstrukcija, već kao da je pisan utrobno. Štaviše, po tome kako su emocije dvaju glavnih junaka prikazane verodostojno i sa savršenim balansom erotizma i nežnosti, očigledno je s koliko je uživanja i iskrenosti Vilas stvarao „Poljupce“.

Autor: Domagoj Petrović