Prikaz romana „Poljubac miholjskog leta“ – Jesen u kojoj je trebalo uživati

Kako jedna iznenadna smrt može odjednom promeniti živote ljudi koji se pre tragičnog događaja nisu ni poznavali, to je na zanimljiv način prikazao Milko Štimac u romanu „Poljubac miholjskog leta“, čiju je radnju koncipirao na osnovu sopstvene pozorišne predstave „Menica bez pokrića“.

Iako počinje kao klasični triler, štaviše držeći se i nekih manje-više predvidljivih šablona – pri čemu se izdvaja tipični lik mladog i pomalo gordog islednika koji tek što je stupio na dužnost – ipak se „Poljubac miholjskog leta“ postepeno pretvara u autentičnu priču koja ne iznenađuje toliko novim otkrićima u samoj istrazi koliko iznenađuje obrtima što se dešavaju u odnosima između nekolicine učesnika u istrazi, bilo da su oni predstavnici zakona, bilo da su osumnjičeni, bilo da su na mesto zločina došli slučajno.

Preciziravši da se radnja dešava u Beogradu u jesen 1938. godine, autor je iskoristio brojne načine kako bi što slikovitije dočarao tadašnji ambijent jugoslovenske prestonice, pa je u tu svrhu sačinio i raznorazne likove koji zajedno čine nesvakišdanju mešavinu, ne samo po svojim karakterima, nego i po svom načinu izražavanja, tim pre što se njihov govor kreće u rasponu od slavonskog dijalekta prožetog kroatizmima, preko folksdojčerskih germanizama, do žargona beogradskih brokera, a samo se po sebi podrazumeva da na površinu povremeno isplivaju i etničko-regionalne nesuglasice koje nisu bile prevaziđene čak ni nakon pune dve decenije od jugoslovenskog ujedinjenja.

Kako bi, inače, moglo i doći do potpunog razumevanja između Solunca koji žali što nije ostavio kosti u Albaniji i folksdojčera koji s ponosom gleda na teritorijalno proširenje zemlje svojih sunarodnika?

Kako bi se mogli usaglasiti jedan mladi islednik poreklom iz bivših austrougarskih krajeva i jedan beogradski bogataš kome je porodica okrnjena u ime proširenja otadžbine?

Ipak, ova nam priča pokazuje da je u tadašnjem Beogradu bilo mesta za svakoga, bez obzira na poreklo i ideologiju, pa iako se radnja uglavnom dešava na jednom mestu i tokom jednog prepodneva, čini se da sve vreme izbija svojevrsni kosmopolitizam i da upravo ta čudna mešavina različitih karaktera predstavlja bogatstvo, a ne balast.

Pisan pomalo u ekspresivnom tonu, sa neskrivenim autorovim stavom prema likovima koje je stvorio, „Poljubac miholjskog leta“ je upravo kao takav još bliži i interesantniji čitaocima, koji će upravo zahvaljujući autorovoj sposobnosti da prodre u dušu beogradskog međuratnog čoveka i sami moći lakše da stvore sliku tadašnjeg ambijenta.

Nije lako zamisliti da roman čija se radnja dešava u periodu između dva svetska rata može imati srećan kraj, tim pre što, iz današnje perspektive gledano, svi znaju da se dotični period završio sukobom i stradanjem neviđenih razmera, ali baš zbog toga će svaki čitalac i poželeti da junaci ovog romana pronađu svoju sreću kako bi barem malo mogli u njoj da uživaju, makar i tokom onih godinu dana pre nego što na evropskom tlu počne novi rat.

A pošto vreme radnje pada nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma, zahvaljujući kome je naziv sudetskih planina ušao u svakodnevni vokabular i koji je nesumnjivo bio uvod u novo svetsko krvoproliće, i pošto život naročito u takvim okolnostima odvede čoveka na onu stranu kojoj nikada i nije težio, jasno je da „Poljubac miholjskog leta“ pokušava da otrgne i prikaže onaj preostali tračak nade međuratnog perioda, poručujući nam da je itekako trebalo iskoristiti priliku za ljubav i uživanje u toj poslednjoj mirnodopskoj jeseni – sve i da ona nije bila miholjsko leto.

Autor: Dušan Milijić