Prikaz romana „Polje meduza“: Čaše gore, pravda je dostižna

Dobri i loši momci, lepa plavuša, nevolje, tabloidi, estrada, vinjak, viski, pelinkovac, rakija i diskretni heroj oko kog se vrte ovi sastavni delovi savremenog domaćeg krimi pandemonijuma – to je „Polje meduza“, plitko, blatno i još uvek plodonosno polje. Roman je pun poznatih i manje poznatih eks-Ju mitova i motiva iz nepresušne novinske crne hronike, dakle, tu je sve što očekujemo i pretpostavljamo, a opet je tekst tako privlačan i čitljiv. Uz to, roman komotno može da bude pouzdan adut u rvanju našeg trilera sa belosvetskom holivudštinom iz koje, neminovno, crpi srž.



Junak „Polja meduza“, novinar, ujedno i pripovedač, na početku sreće zagonetnu lepoticu Lanu Manić u vozu Beograd–Bar; oni su različitih temperamenata, ali slično misle (dosadilo im je da putuju automobilom). I piju isto piće, vinjak, što će reći, domaći brend za nevolju. Tako počinje. Iskusni novinar spasava lepoticu i sprečava zlikovce da joj u auto podmetnu drogu. Nailazi na zahvalnost njenog oca, vlasnika tiražnih novina Koloseum, u kojima počinje da vodi kolumnu pod imenom Skeptik, pa ti njegovi tekstovi i zapažanja poprilično drmaju javno mnjenje.

Skeptik ne zaboravlja da nije samo junak u šematizovanom žanru, nego je i pripovedač, ujedno i vlasnik događaja. Zato može da šeta kroz vreme i prostor (na nivou koncepcije romana, svakako). Prolazi deset godina ili se vraćamo trideset godina, do poslednjih dana JNA, u somborsku kasarnu, recimo, u jedan pravi vojni grad. Nemamo detaljan uvid u to kako, na primer, funkcioniše veza Skeptikovih tekstova i političke scene u Srbiji, ali kada bismo to računali u manu romana, morali bismo da kritikujemo sam žanr, što je poprilično besmisleno. Dovoljne su pretpostavke. Znamo, recimo, da od tiražnih tabloida zavisi i stvarnost oko nas, pa tako nije nemoguće da nekoliko tekstova uzdrmaju jednog ministra ili raskrinkaju neku bandu (ili je opravdaju).

Skeptik i njegovo JNA društvo pripadaju generaciji koja je još imala priliku da doživi i neke lepe trenutke u vojsci zajedničke države, pre samog njenog raspada. I pre razlaza društva, mislilo se, konačnog. Ali će se onda opet, što je zanimljiva nijansa ovog romana, pripadnici te poslednje JNA generacije, u zrelom dobu, susresti na novom frontu – usred kapitalističkog Balkana, toj prljavoj fotokopiji (prljave) kapitalističke Evrope. Aleš, Dime i Skeptik – Slovenac, Makedonac i Lala (momci kao iz vica) – na takvoj se pozornici, mada su preostali samo Slovenac i Lala, nalaze u novim ulogama, prilagođenim vremenu.

Strogo definisana žanrovska literatura postaje vrlo primamljiva za čitanje onda kada, svesna svojih granica, pređe te granice i dođe samoj sebi iza leđa, ne bi li samu sebe iznenadila ili joj se podsmehnula. Takav vid prekoračenja ponekad je prisutan i u „Polju meduza“, osobito u njegovom možda najupečatljivijem delu – spontanim dijalozima. Prepuni uzgrednih komentara, uzvika, opaski, oni nose osobine i celu psihologiju likova, pa na osnovu tih dijaloga, kao u dramskom tekstu, možemo da sagledamo unutarnji svet onih koji tvore radnju.

Dok smo varili, Aleš je pitao:
„Šta vas najviše plaši?“
Dime i ja smo se pogledali.
„Već ga radi“, rekao je Dime podigavši praznu teglu.
„Ne, stvarno.“
„Tebe?“, pitao je Dime.
Alešu se pogled zastaklio kao da razmišlja, ali videlo se da ne mora. Već je znao. „Da ću ostati sam.“

U prvom planu nije opširno prepričani portfolio protagonista, pomoću kog se sa njima možemo saživeti (u tome nam pomažu usputni detalji, deskripcija koja se takođe nalazi u službi fabule ili atmosfere). To zapravo i nije cilj. Radnja se u napetom, dobrom trileru zakrivljuje na mestima gde to najmanje očekujemo, a ne nakon naširoko obrazlaganih motivskih veza. Do tada tenzija raste. U ovom romanu takvih krivudanja ima mnogo, što ovu knjigu čini privlačnom i zanimljivom. Još je lepše što se zakrivljenja mogu primetiti i na nivou same kompozicije romana.

Na početku postoji očekivanje da je junakov put u Crnu Goru vozom jedna od epizoda koja će se dalje razvijati i razgranati, mada je ona tu, pre svega (ispostaviće se, ne i samo zato) ne bi li nam dekorisala pripovedačev karakter i pogled na svet, a možemo je posmatrati i kao pilot-epizodu, upoznavanje sa stilom, atmosferom i likovima. Nakon toga slede naredne, povezane epizode sa pratećim akterima, uz njihove manje ili veće dodirne tačke sa glavnom pričom i njenim tokom. Koji ostaje neuhvatljiv, čak i samom Skeptiku, jednom od mnogobrojnih naslednika velikog Poovog logičara, Ogista Dipena. Naravno, neuhvatljiv i za čitaoca u kog je kodiran sistem: jedan početak – jedna sredina – jedan kraj.

Dekor za ovaj krimić čine stvarna i nestvarna mesta unutar prestonice, ulice i institucije postoje u našem surovom i sivom svetu, koji svakako nije samo fikcija, dok su neki prostori pak prilagođeni akciji. Kao i sami činioci zapleta. U tu se organizaciju, na primer, dobro uklopio roker Branislav Stegić sa svojim bendom Stega, koji je žario i palio u smiraj velike Jugoslavije, a sada se vraća i za sobom nosi staru energiju i stare Banetove opsesije (pre svega, čežnju za nestalom Marijanom, za kojom traga Skeptik po molbi druga iz vojske Aleša). Jurnjava kroz Beograd je neprestana, peške i točkovima, a s obzirom na to da se sve s razlogom odvija brzo, roman svakako ni u jednom svom delu nije vodič kroz znamenitosti i simbole Beograda. Grad je scenografija iz koje iskrsavaju protuve i njihove protivteže (ima i toga, ima pozitivnih likova) – kao što je recimo inspektorka Vanja Radenković. Ona je ovde „lavica“ među posustalim, sebičnim i gramzivim krupnim meduzama.

Skeptik se, prilikom obavljanja svog osnovnog zadatka (kog se latio iz sentimentalnih razloga – u romanu postoje dobre logičke veze između udaljenih poglavlja ili pasusa, da toga nema, bilo bi ovo naivno, trećerazredno kiosk štivo), oslanja na prikupljanje dokaza i praćenje tragova. U tom povezivivanju on ima, kao novinar, podosta iskustva. To do čega ga tragovi dovedu može se posmatrati i kao svojevrsni kataloški pregled savremene istorije naših, pa i regionalnih, marifetluka i nerazjašnjenih misterija. Važna sličica u tom albumu je Marijanin otac, čiji poslovni uspesi, drugim rečima, prevare i pljačke, sežu u osamdesete prošlog veka. Evo tog prototipa komunističkog i postkomunističkog poslovnog čoveka, vrlo veštog, čai i vrlo uspešnog TV šoumena jedno vreme:

„Kroz čitave osamdesete vodio je veću firmu za većom dok nije stigao do Gimkopa. A Gimkop je, kao što znaš, gradio u zemlji i inostranstvu, nema šta nije radio. Tu se zadržao, maltene do raspada zemlje. [...] U novoj državi se ispočetka pojavljivao po medijima, gostovao je u zabavnim emisijama, svađao se, pričao viceve, a onda je shvatio da je za njega bolje da to ne radi.“

Da sve bude zamršenije i intrigantnije, u glavnu priču o traženju nestale Marijane Brodnik upliće se i paralelni, akcioni deo. Maskirana grupa razbojnika, znana kao Maske, pljačka i teroriše banke i državne institucije, a sve to čini sa izvesnim robinhudovskim pokrićem – uzima od države i privatnika koji su se „osilili“, ne mareći mnogo za žrtve svojih revolucionarno-banditskih metoda. U akciji praćenja Maski učestvuje inspektorka Vanja koju, zbog rada na svom slučaju, sledi i Skeptik. Sve ovo doprinosi višedimenzionalnosti radnje, razbijanju monotonosti jednog jedinog šerlokovskog zapleta.

Kako to obično i biva u televizijskim triler peripetijama, pa i u onima u romanu – ako drže do svog renomea, koji lako može da sklizne u kič – kontinuirani fokus na jednom liku uzrokuje izvesnu saosećajnost sa njim. A mogućnosti za saosećanje sa Skeptikom, mogućnost da se sa njim dožive i osete opasne avanture, daju nam neke njegove sasvim ljudske pasije i mane. On je kolekcionar gramofonskih ploča, posvađan sa svojom porodicom, potiče iz malog grada, sklon je – kao noar heroj – žestokim alkoholnim pićima. I dobro bi bilo da je više takvih ljudskih običnosti u romanu, one šalju pripovedača iz linearnosti teksta u slobodni prostor čitaočeve percepcije; ne bi to smetalo, naprotiv, malo prljavštine ne škodi. Ali kao što rekosmo, ovde je naglasak na radnji, na priči, i ono što je o Skeptiku dato može biti i sasvim dovoljno da ga zamislimo kao čoveka od krvi i mesa, podložnih truljenju i propadanju.

Posao koji je Skeptik prihvatio, iz nečega što može biti opravdanje sveg njegovog delanja, a svodi se na tri reči što ga čine onakvim kakav on jeste „strpljenje, saosećanje, savest“, ima i svoje lepše strane. Da bi pronašao jasnije tragove, putuje u Rovinj, gde među starim zidinama, meštanima i autentičnim istarskim narečjem pokušava da dešifruje zagonetku staru trideset godina, a čije se posledice osećaju i u aktuelno doba. Na nivou trilera, kao žanra koji se drži na sigurnoj distanci od pesničke simbolike, u razvoju ove priče postoje i mali nagoveštaji nečeg što bi se moglo nazvati simbolom ili slikovitim prauzorom za kasnija zbivanja na širem, istorijskom planu. U toj igri su funkcije aktera već poznate, obrađene u otvorenim i zatvorenim dosijeima službi bezbednosti. U pitanju su patrijarsi kasnog komunizma, bankar, političar i preduzetnik, te njihov simbolički i bukvalni grupnjak, obavijen velom misterije.

Sam pripovedač (a ni ostali protagonisti) nije nesklon da daje uopštene zaključke. U slučaju Skeptika, to mu daje izvesnu harizmu, dovoljno je prošao, može sebi da dozvoli takve poglede na svet oko sebe.

Bilo je tu muškaraca i žena, mladih i starih, tetoviranih i neobeleženih, ali kod jutarnjih plivača nisu bile važne godine, oblik, fizička sprema, pol. Svi su bili od iste fele: želeli su gracioznost i da ih ostave na miru.

Slično razmišlja i inspektorka Vanja; to su ljudi čije su godine sazrevanja ostale iza njih, pa njihovi predosećaji ne varaju, mada im rešenje zagonetke izmiče. Često se ovakvi panoramski Skeptikovi monolozi uklapaju u sliku sveta koji je odrođen, otuđen, previše hladan i očovečen. Zato i deluje da je Skeptik sam u svojoj potrazi i svom bekstvu (potraga za Marijanom Brodnik i bekstvo od Maski). Zlo se može kriti u svakom iz njegovog okruženja, u bilo kom ko potpada pod kategoriju „svih“.

Jezik prati Skeptikove monologe, on je adekvatan glasu čoveka kom kao da je, po sopstvenom priznanju, keks zapeo u grlu (hrapav glas čoveka sa margine). Skeptikova misao je opora, s dozom indolencije prema spoljašnjosti.

„... oktobar je pokazao pravo lice. Kao ajkula, imao je zube u više redova.“

To je koncept pravog noar junaka u balkanskom ambijentu, onog koji sa sobom nosi kišu, noć, nespokoj, aromu rakije i vinjaka. I od kog se ne očekuju pesničke bravure i teorijske opservacije kojima će zacementirati misteriju. Skeptik ide do kraja, obilaznim putevima o kojima niko ne misli. On je čovek čiji su zaključci potkrepljeni činjenicama, a ima, za razliku od onih s druge strane, pojačani osećaj za pravdu, ma koliko ta reč i sve što ona znači zvučalo izlizano. Skeptik je dobar momak. I istrajan je u tome. Ne predstavlja postmodernističku tvorevinu poput mnogih antijunaka sa kablovskih TV mreža, koji su, kako kaže Alberto N. Garsija, sile dobra, što „igra ključnu ulogu u identifikaciji sa likovima, ali lik se može promeniti u toku priče i postati sila zla“. Takve sile su u ovom romanu jasno na tamnoj strani. I ostaju misteriozne. I ostaju zle, ne menjaju se.

Zagonetke se nižu, rešenja izmiču, tu je draž, ali nema reči o nedorečenosti. Postoje iznenađenja, ona su sastavni deo, i ima ih, srećom, napretek. Zato je ova knjiga, mada žanrovski ukalupljena, uzbudljiva. A uzbudljiva je svakako i zbog toga što se pojave i osobe iz njenog sadržaja nalaze i u našoj realnosti. Onoj koja se proteže unazad, trideset godina, četrdeset godina (neko se tad nije ni rodio, ali su mu pričali), zahvata i ona srećna vremena kojih se svako rado, s nostalgijom, seća. Ali da li su ta srećna vremena bila takva zaista? I koliko to zlatno doba ima veze sa ovim, aluminijskim? Jedan od zanimljivijih odgovora nalazi se u ovoj knjizi.

Autor: Branko Ćurčić
Izvor: časopis Dometi