Prikaz romana „Pokretne slike“ Terija Pračeta

Ako ste već čitali knjige Terija Pračeta, onda sigurno znate da je njegov Disksvet jedno poprilično srednjovekovno mesto, sačinjeno od široke palete srednjovekovnih pejzaža i naseobina i nastanjeno raznim prirodnim i natprirodnim stvorenjima sa (uglavnom) srednjovekovnim pogledima na svet. To, međutim, nije sprečavalo poznatog pisca da, s vremena na vreme, u svoj svet unese inovacije koje bi njegove stanovnike pogurale u pravcu modernosti.

Verujem da je Pračet planirao da pored telegrafa („Peti slon“, 1999), dnevne štampe („Istina“, 2000), papirnog novca („Štancovanje para“, 2007), savremenog poštanskog sistema („Poštašavili“, 2004) i železnice („Pod punom parom“, 2013) uvede i druge novine – recimo telefone, kompjutere i supermarkete – ali ga je u tome, nažalost, sprečila prerana smrt.

Svaki put kada je pisao o novim izumima, Pračet je iz pozicije beskrajno duhovitog skeptika podvrgavao analizi prednosti i mane njihovog uvođenja u svakodnevni život. Predstavljanje novotarija obavezno je bilo praćeno nekakvim peripetijama, ali bi do kraja romana svaka od njih, bez obzira na nedostatke, postala sastavni deo života stanovnika Disksveta. Svaka? Dobro, ne baš svaka. Izuzetak – i to jedini – predstavlja ona kojom se pozabavio u romanu pod naslovom „Pokretne slike“.

Nimalo bezazlen izum

Kao što se iz naslova da zaključiti, deseta knjiga serijala o Disksvetu govori o pronalasku – ili, preciznije rečeno, ponovnom pronalasku – filma.

Epicentar proizvodnje „pokretnih slika“ ili „škljocki“ (naziv potiče od zvuka koji proizvodi naprava po imenu „slikoprikazivač“) nalazi se nedaleko od Ank-Morporka, na davno napuštenoj primorskoj lokaciji po imenu Holi Vud, gde je vreme uvek lepo i sunčano. Glavni junaci priče su Viktor, student čarobnjaštva koji već godinama namerno pada na završnom ispitu kako bi nastavio da uživa u lagodnom životu na Nevidljivom univerzitetu, i Džindžer, devojka koja je oduvek sanjala o slavi. Novonastala filmska industrija će od Viktora i Džindžer napraviti zvezde.

Lepo, zar ne?

Problem je u tome što, za razliku od drugih otkrića kojima je Pračet unapredio kvalitet života na Disksvetu, najnoviji izum nije nimalo bezazlen. Iza njega se, naime, kriju Stvari iz Utamničenih dimenzija koje pokušavaju da pomoću magije Holi Vuda (znatno drugačije od čarobnjačke) očaraju što veći broj gledalaca i na taj način uđu u stvarni svet.

Iako situacija u jednom trenutku zamalo izmiče kontroli, Viktor i Džindžer uspevaju da ih osujete i na kraju priče Patricij, uz saglasnost ostalih, zauvek zabranjuje snimanje škljocki. (Okej, otkrio sam vam kraj. Ništa strašno. Videćete i sami da je već od prvih stranica sasvim očigledno u kom će se pravcu priča kretati.)

„Legendarni Skiptar magme“

Ali šta to Pračet ima protiv filmova? Iz ostalih romana njegovog serijala nije teško izvesti zaključak da mu novine, železnica i ostali pronalasci nimalo ne smetaju.

O tome da odlično poznaje film i njegovu istoriju, jasno svedoče brojne filmske reference koje koristi u svojoj priči, kao što je, recimo, ova aluzija na Me Vest:

Pevačica koja je u trolskom baru očarala prisutne svojom pesmom tokom nastupa seda u krilo jednog trola i nešto mu šapuće u uvo. Viktor pita svog prijatelja Roka, takođe trola, šta je rekla.

Rok počeša nos. „To ti je neka igra reči“, odgovorio mu je. „Vrlo je teško prevesti. Ali u suštini mu je rekla ‘Da li je to legendarni Skiptar magme koji je bio kralj planine, Ubica hiljada, štaviše, desetina hiljada, Vladar zlatne reke, Gospodar mostova, Kopača tamnih mesta, Razbijača mnogih neprijatelja’“, duboko je udahnuo, „’u tvom džepu, ili si samo srećan što me vidiš?’“

„U duši“

Imamo dakle posla sa filmskim znalcem koji se odlično razume u fantaziju. U čemu je onda problem? Filmovi su, mnogi će se složiti, čista fantazija. Pračet, međutim, u „Pokretnim slikama“ iznosi stav da su filmovi poput droge; udaraju pravo na mozak i udaljavaju nas od stvarnosti:

Knjige to ne bi mogle. Čak ni obično pozorište to ne bi moglo, jer si u dubini duše znao da su to samo ljudi u smešnim odelima na pozornici. Ali Holi Vud je išao pravo iz oka u mozak. U duši si osećao da je stvaran. Škljocke su to mogle.

Čini se da je upravo gubitak veze sa stvarnošću glavni razlog zbog koga Pračet nije želeo da film preživi na Disksvetu. Svi Viktorovi i Džindžerini obožavaoci misle da ih poznaju. Ubeđeni su da su ličnosti koje vide na velikom platnu stvarne. Ali one to nisu, a Viktor i Džindžer to najbolje znaju.

„Imali su nekakvog smisla“

Jedan od očiglednih primera nestvarnosti, prenetih sa filmskog platna u svakodnevni život, ono je što zapaža Patricij dok na premijeri novog filma sedi pored dvoje glumaca:

Bili su, morao je da prizna, vrlo prijatan mladi par. Jedino mu nije bilo jasno zašto sedi pored njih i zašto su oni toliko važni.

Navikao je na ljude koji su bili važni ili barem na ljude koji su mislili da su važni. Čarobnjaci su postajali važni velikim dostignućima u oblasti magije. Lopovi su postajali važni smelim pljačkama što je takođe, na nešto drugačiji način, važilo i za trgovce. Ratnici su postajali važni pobeđivanjem u bitkama i ostajanjem u životu. Ubice su postajale važne veštim inhumacijama. Mnogo je puteva vodilo ka vrhu, ali mogli ste da ih vidite, mogli ste da ih odredite. Imali su nekakvog smisla.

Za razliku od njih ovo dvoje, samo se zanimljivo kretalo ispred novosklepane mašinerije pokretnih slika. Najosrednjiji glumac gradskog pozorišta bio je višestruki majstor veštine glume u poređenju s njima, ali nikome ne bi palo na pamet da se gura po ulicama i izvikuje njegovo ime.

Patricij nikada ranije nije bio na škljockama. Koliko je on mogao da ustanovi, Viktor Maraskino je bio slavan zbog neke vrste zažarenog pogleda od kojeg su sredovečne dame kojima to nije dolikovalo padale u nesvest, a jače strane gospođice De Sin bile su malaksala gluma, udaranje šamara i zanosno ležanje na svilenim jastucima.

„Zato što si, pa, slavan“

Nisam siguran da li je Pračet ikada ranije poveo čitaoca do tih dubina Patricijevog uma. Na ovom mestu u knjizi lord Vetinari za trenutak prestaje da bude lukavi spletkaroš i istinski je zbunjen:

Da, bilo je to zaprepašćujuće. Mogao bi da postaneš slavan samo zato što si, pa, slavan. Sinulo mu je da je to izuzetno opasna stvar...

Pa ipak, usred te zbunjenosti, on dolazi do još jedne spoznaje:

U međuvremenu, pripadala mu je neka vrsta sekundarne slave koja je proisticala iz boravka u društvu istinski slavnih, a na svoje iznenađenje uživao je u tome.

Slava slavnih

Ovaj roman napisan je 1990. godine. Ne mogu da se ne zapitam kako bi Pračet danas regovao na onu vrstu slave koja običnog pojedinca pretvara u poznatu ličnost. Pojedinca koji iza sebe nema apsolutno ništa, čak ni filmsku ulogu.

Da je imao priliku da piše o ovoj civilizacijskoj anomaliji, možda bi taj deo populacije nazvao „Kardašijancima“ ili nekim drugim besmislenim imenom.

Šta li bi se tek desilo da je poživeo dovoljno dugo da vidi dolazak Donalda Trampa na mesto predsednika Sjedinjenih Država?

To bi ga verovatno nasmejalo do suza, a onda bi se u njegovom sledećem romanu pojavio lik negativca u poređenju sa kojim bi Stvari iz Utamničenih dimenzija bile mačji kašalj. U to možete da se kladite.

Autor: Patrik Rirdon
Izvor: patricktreardon.com
Prevod: Jelena Tanasković