Prikaz romana „Peta žica“ Branislava Jankovića: Sudbina kao uslov

Svaki sledeći roman onoga  ko se odluče da romane piše, novi je izazov najpre za samog pisca, a za čitaoca je, ako pisac ima talenta sreće, novo zadovoljstvo. Oteti se šablonu, a ipak ostati prepoznatljiv u svojoj poetici, jeste ono što romanopisca čini uspešnim u žanru koji je odabrao. Branislav Janković svojim najnovijem, četvrtim romanom u izdanju beogradske Lagune odstupa od prethodne odanosti spletu mitologije i realnosti koji je primenio u prethodnim svojim romanima: O vukovima i senkama (2011), Suze Svetog Nikole (2013), Vetrovi zla (2015), kao i zbirku priča Bezimeni (2014). U svakom od pomenutih dela ženski likovi imaju bitno mesto i uticaj na tok radnje što nesumnjivo  pisca čini od čitalačke publike prihvaćenog autora, sa stavom o važnoj ulozi žene u svemu što čini život, u svim njegovim segmentima od najstarijih vremena pa sve do današnjeg dana, bez sumnje da će ta uloga biti važna zauvek u podjednakom kako kvantitet tako i kvalitetu.

Roman  Peta žica  svojim naslovom ne otkriva ništa od teme kojom se pisac u romanu bavi. Tek čitanjem i upoznavanjem glavnih likova kojih nema mnogo kroz priču o ženi - sestri, umetnici, ubici, monahinji, zatvorenici...čitalac dolazi do veze naslova sa prošlošću, sadašnjošću  i budućnošću  glavne junakinje. Janković u ovom romanu ženu i žensku sudbinu postavlja na centralno mesto. Teodora, u svim njenim prethodno pomenutim ulogama drži u svojim rukama sudbinu svih ostalih junaka podjednako čvrsto koliko i oni uzajamno prožimaju njenu sudbinu. Tesno isprepletane rodbinske i prijateljske veze fasciniraju odanošću bez nepotrebne patetike kojoj se pisac vešto odupire,  obzirom na osetljivu izabranu temu. Roman je prepun digresija kroz koje upoznajemo život Teodore i Sofije od vremena srećnog detinjstva koje prekida smrt roditelja,  kasnije nastavljenog pod brižnim okom njihove babe sve do momenata  života odraslih žena u kojima  sudbina zlostavljane starije sestre potpuno preokreće kako tok radnje romana tako i sve što je glavna junakinja nazivala svojim životom. Međusobna odanost sestara mlađu pretvara u ubicu otvarajući pitanje svih pitanja pomana Peta žica: Može li ljubav da upropasti ženu? Pri tom se ne misli samo na ljubav  prema muškarcu, iako je u romanu ljubav starije sestre prema pogrešnom čoveku dovela do porodične katastrofe , već i na sve ostale ljubavi koje čine život jedne žene – odanost porodici, pozivu koji je odabrala, izborima koje je napravila, želji za potomstvom i težnji za sasvim prirodnim pripadanjem svemu pomenutom.

Nikada nisam volela? (Peta žica:81) Iskazano kroz primedbu pomagača i spasioca u najtežem momentu, oličenom u ljubavi iz detinjstva, pred glavnu junakinju postavlja jednu od najtežih dilema, mnogo težu od one pred kojom je bila kada je izabrala da ubije nasilnika koji je zlostavljao obožavanu sestru. Taj strah prati je do kraja romana u svim preokretima na koje čitalac nailazi. Odsustvo kajanja dominantno je u centralnoj temi sve vreme dok izbegava zakonsku kaznu bekstvom u manastir koje je u tom momentu predstavljalo spas : Dobijen od oca Tadeja, nekada znanog kao Saša Martinović, sada starešine jednog ženskog manastira u kojem sam provela dva meseca kao iskušenica i gde sam upoznala sestru arseniju. tamo gde sam se sakrila bežeći od zločina koji sam počinila. Gde me je taj Saša, moj školski, onaj koji nije imao oca i koji je bio dovoljno hrabar i spreman da se drvenom olovkom suprotstavi mojoj sestri, sakrio. (Peta žica:116)

Bitan deo radnje jesu likovi i atmosfera kao i način života u ženskom srpskom manastiru. Pisac je tim motivima manastirskog života pristupio kombinujući svoju ljubav prema legendi sa kojom smo se sreli u svim njegovim prethodnim delima, i elemente realnog života sa svim njegovim praktičnim aspektima. Uslovno – neuslovno, hrabrost – kukavičluk, kanon – prestup, predaja – upornost podjednako su zastupljeni. Prošlost koja se prepliće sa sadašnošću nesmetajući jedna drugoj već se međusobno objašnjavajući definisana je u jednom momentu: Ipak, o čemu bismo razmišljali da ne postoji prošlost?Čemu bi se radovali i za čim žalili? Jedino je prošlost pokretačka snaga naših života. Budućnost? Ona se planira, o njoj ne može da se razmišlja. I uglavnom ne bude onakva kakvom smo je zamislili. (Peta žica:84)

Neočekivano, kao monahinja napuštenog manastira svete Petke u kome pred sebe postavlja teške zadatke susreće se sa jednim novim svetom, podjednako novim kao što je za nju bio i svet monahinja u ženskom manastiru, a to su sada žitelji planinskog sela podjednako i srdačni i realni, među kojima  ona pronalazi ljubav, zaštitu, nadu da će joj budućnost biti lepša, potpuno drugačija od one koju je očekivala ali podjednako lepa za nju – novu, izmenjenu. Žena čiju stvarnost upoznajemo kroz ulogu obnoviteljke manastira,  gde čitalac istovremeno nailazi na Jankoviću omiljen motiv mita i legende, bitno se razlikuje od bezbrižne devojke koju smo upoznali na početku priče. Novostvorena hrabrost pred izazovima transformisala je Teodoru u ženu spremnu na najveće žrtve, ojačanu jednom novom snagom osobe koja zna da postavi cilj i da mu bezrezervno teži. Period usamljenosti i zagledanosti u samu sebe donosi novi kvalitet njenoj ličnosti i daje nove odgovore na pitanje koje je u njoj izazvalo nekadašnji strah: Nikada nisam volela? (Peta žica:81)

Susret sa ljubavlju podjednako neočekivanom, s obzirom na uslove, koliko i očekivan s obzirom na život kakav on jeste, donosi preokret u vidu nade u budućnost, šta više potpune ubeđenosti glavne junakinje u buduću sreću. Okolnosti koje su dovele do ubistva i bekstvo od zakona kao pokazatelj nekajanja i potpune uverenosti u ispravnost učinjenog dovelo, menjaju se onog momenta kada Teodora ponovo oseti ljubav i neočekivani novi život u sebi. Snaga, još veća od one kojom je obnaljala napušteni manastir, udružena sa poverenjem u muškarca, dovodi do njene rešenosti da se preda kako bi se što pre vratila životu koji, paradoksalno, tek nastaje u svojim obrisima: Visok mršav muškarac, devojčica od godinu i po dana i ja. U zatvorskoj uniformi. Gledamo u telefon i smejemo se. Srećna porodica. U nesrećnim okolnostima.(Peta žica:124)

Pažnja čitaoca, koja se vešto održava nizom slika kako iz života urbane porodice i njene prošlosti i sadašnjosti, tako svima poznatog, i manastirskog života, većini nepoznatog, ostaje nepodeljena od početka prema kraju romana. Neobičnost teme i šokantan preokret u egzistenciji glavne junakinje koliko god bio nov, sve vreme se čini poznatim. Preokreti, nedaće, nepoverenje ali i verovanje odanost i snagu žene  bitan su  činilac svih ženskih sudbina, razlikujući se samo u intenzitetu. Tako da tema zapravo postaje nešto blisko, jasno i prepoznatljivo bez obzira koliko je na neobičan način obrađena. A prepoznavanje čitaoca u temi književnog dela, naravno, ne doslovno već na nivou emocija, čini to delo dobrim književnim delom. Jer ko se od čitaoca ne prepoznaje u rečenici:  Koristila sam plavo lonče ulubljeno na nekoliko mesta. Podsećalo je na mene: nekoliko puta jako udareno, ali ne i slomljeno.  (Peta žica:196) A prepoznavenje  sebe u rečenicama romana za čitaoca je sve.

Autor: Dr Ružica Jovanović