Svoju brojnu i odanu čitalačku publiku
Vladimir Pištalo već je navikao na neobične i originalne metafore, pesničke slike barokne raskošnosti i junake koji lebde između stvarnog i onostranog. Sada je sve to salio u amalgam priče o Kotoranki Ozani Bolici koja je fizički živela na početku osamnaestog veka, a duhom obgrlila univerzum. U ovom romanu Pištalo je i pripovedač, i pesnik, i istoričar, i jedan od junaka romana. Sakrio se poput klasičnih slikara na svoje platno i postao jedan od Bokelja davnog vremena herojstva koje je gasilo živote i pomorstva koje ih je održavalo.
Na podlozi od plave svile neba i peraštanske čipke izrasla je priča o sudbini devojke koja je očekivala običan žiivot, materinstvo i udaju, a otplovila u tri nepoznata sveta u kojima se snalazila i prilagođavala svojom pameću i veštinom da od ljudi izvuče ono što je u njima najbolje. Oteta i odvedena u roblje, nije se predala uobičajenoj sudbini i nije dozvolila sebi da je napusti nada u povratak kući. Tako je godine ropstva u berberskoj Africi i Severnoj Americi koja je tek primila prve kolonije koje su stigle na
Mejflaueru, pretvorila u godine saznanja, o ljudima, svetovima, naravima i sudbinama među koje je utkala i svoju. Maštajući o povratku kući, nadala se da će njeni brzo poslati otkup, ali neman izdaje najbližih i voljenih pokazala se kao najstrašnija vrsta ropstva. Robovanje ljubavi koje ne možemo da se oslobodimo prema onima koji su nas izdali.
Pištalov bogati, višeslojni roman najviše govori o prirodi čoveka osuđenog na kratki i nestalni život i njegovoj potrebi da što više od od života zagrabi. Na činjenici da neko dobija čabar, a neko tek naprstak izgradio je ovu bokeljsku priču koja ima sve mirise i ukuse neobičnog podneblja, te krpice zemlje između planina i mora na kojoj su opstajali verni, hrabri i uporni. Odolevajući neprijateljima koji su dolazili i sa mora i sa kopna, čvrsti u svojoj veri i gosparskoj gordosti, manji spram bogatog Dubrovnika i moćne Venecije, a veći i plemeniti u odnosu na gorštake koji su dolazili sa planina, Bokelji su bili i ostali narod za sebe sve do danas. Taj fantastični svet u kome, kao na jednom od retkih mesta na Zemlji, zajedno žive i razgovaraju živi i mrtvi, inspirisao je Pištala da ispiše priču perom umočenim u morsku vodu, na svili. Roman za književne Mediterance, pesnike, zanesenjake i plemenite duhom.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik