Prikaz romana „Paviljon ptica“: O ljubavi i mržnji

Na pozadini satkanoj od zavera i sukoba zbog ambicija velikih porodica, autorka Klelija Renuči napisala je živopisan istorijski roman „Paviljon ptica“ o tragičnoj sudbini lepe i mudre žene, čijom su sudbinom upravljali moćni muškarci.

Donžuanizam kao oblik patološkog straha pred ženom, od koje je uvek bolje na vreme pobeći, nastao je podstaknut renesansom, takozvanim preporodom, kada su žene zbog tuđe zlobe, preljube, abortusa, vanbračne trudnoće i sopstvene jake volje, potrebe za slobodom, zbog svojih znanja i veština, svih osobina suprotnih muškoj fantaziji o zamišljanoj ženskosti, proganjane i spaljivane kao veštice. Tema zavodništva kao kazne u skladu je sa svakodnevicom ovog razdoblja, dok umetnost razvija kult Divne Dame, hladne i nedostižne, stvorene za obožavanje izdaleka. Običan život je pokazivao nešto drugo. Nije dozvoljavao preuzimanje imena po majci, ženskoj deci je osporavao pravo nasleđivanja, poništavao je samostalne odluke žena, onemogućavao razvoj ženskih cehova.

Za lepoticu Kleliju, junakinju romana „Paviljon ptica“ istoimene književnice Klelije Renuči, s početka se čini da joj se sreća osmehnula. Njen otac, kardinal Aleksandar, poreklom iz čuvene rimske porodice Farneze, oduzima vanbračno rođenu malu Kleliju od priproste majke čije se ime ne pominje, daje joj svoje slavno prezime i prihvata se njenog otmenog vaspitanja. Cena koju priznata kći okružena izobiljem treba da plati jeste gubitak slobode i potpuna potčinjenost ocu. On je rano udaje za prigodnog muža, kasnije od nje preuzima njenog sina, kažnjava je zbog neodgovarajućeg ponašanja, koristi je u svojim igrama moći.

Iako je roman posvećen životnom putu jedne žene, on slika svet muškaraca koji ratuju, upravljaju posedima, bogate se, rasipaju imetak, stvaraju umetnost i ubijaju se vođeni intrigama i ličnom koristi. Otmenost i učenost ne ukidaju patrijarhat, već ga prefinjeno i dosledno, surovo sprovode. Muškarcima pripada sve, čak im se pridodaje i čin rađanja, jer Klelija svog tek rođenog sina vidi kao zametak i produžetak svog oca, moćnog kardinala koji o svemu odlučuje. Ona nimalo ne sumnja u očevu naredbu da treba da se odvoji od sina i vaspitanje prepusti njegovom dedi. Odvojena od svog ženskog predačkog lanca, vođena nasumičnim iskustvom, Klelija nije u stanju da zagospodari sopstvenim životom. Nesigurnost i promenljiva ćud, neprepoznavanje same sebe i sopstvenih želja čine je igračkom u rukama muškaraca koji se na razne načine koriste njenom mladošću i lepotom.

Klelija je pre model uobičajene ženske sudbine svog doba nego što je poseban karakter sa svojstvenim nijansama. Otrgnuta od majke koju ne pamti, ona je egzotična ptičica zarobljena u zlatnom kavezu. U lošem braku sa nezrelim mužem rasipnikom, suštinski nezainteresovana za materinstvo, ona postupa kao mnoge žene iz njenog okruženja. Povinuje se volji muškaraca koji je zloupotrebljavaju u nadmetanju ko je jači. Muževljev prijatelj, mladi kardinal Ferdinand iz moćne porodice Mediči, postaje Klelijin ljubavnik, stvarajući joj iluziju da se izbavila propisanog ropstva. Na brežuljku Pinčo iznad Rima, u vrtu vile Mediči, Ferdinando je za njihove ljubavne sastanke sagradio živopisan paviljon ukrašen freskama ptica, biljaka, nimfi. Pansion je oaza u trenucima uživanja, mesto zakratko zadovoljene želje koju Klelija vidi kao ljubav i raduje joj se. On u romanu predstavlja odvojen prostor, prividno udaljen od pritvornog sveta ispunjenog lažima i opasnim delovanjima moćnih porodica Mediči i Farneze.

Roman „Paviljon ptica“, smešten u 16. vek, pruža sliku Rima na vrhuncu papske moći. Večiti grad je ogrezao u pijankama, osvetničkim ubistvima, u njemu caruje bahatost zasnovana na kocki, pozajmicama i nasleđu, ali uprkos svemu, u njemu su nastala veličanstvena umetnička dela. Nimalo lak niti zavidan život lepe i bogate Klelije Farneze dodaje zrno istine u idealizovanu sliku prošlosti, koju ovaj roman osvetljava nedovoljno poznatom ženskom intimnom pričom, važnim iskustvom za celokupnu istoriju čovečanstva, koja njime postaje potpunija i istinitija.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 50