Prikaz romana „Papir“ i „Ikonostas“: Dve karte za prošlost

Prošle su dvadeset dve godine od kada je Goran Petrović objavio poslednji roman – „Sitničarnicu ’Kod Srećne ruke’“. Jeste tokom ovog velikog perioda Petrović povremeno obradovao svoje čitaoce zbirkama priča i zapisa, ali kao da je sve vreme narastala napetost i neka vrsta bojazni da li ćemo konačno dočekati sledeći roman tog našeg pisca. Goran Petrović (1961) je, zaista, za kratko vreme, postao „naš“ pisac. Počevši da objavljuje svoju prozu devedesetih godina 20. veka, kada je čitalačka publika već bila oblikovana različitim tipovima postmodernističkog pripovedanja u tradiciji Kiša i Pekića, Petrović se nadovezao na onu novu liniju postmoderne u našoj književnosti koju je uveo Milorad Pavić. Na prvi pogled teže „prohodnu“ prozu široka publika je počela da prihvata, značenjski otključava i, najposle, da „guta“ u istorijskim i političkim okolnostima kada je vraćanje nacionalnoj istoriji, vizantijskom hrišćanstvu značilo novo ukorenjavanje i pronalaženje onog zaboravljenog „svog“. Sveopšta simpatija za ovog pisca razvijala se jednim delom i zbog njegove nenametljive, odmerene i otmene pojave, koja nas je podsetila da je i danas moguće ostvariti andrićevski ideal pisca kao vrline.



Da su razlozi za dvodecenijsko romaneskno ćutanje Gorana Petrovića bili opravdani, postalo je jasno kada su pre nekoliko nedelja izašla dva njegova romana „Papir“ i „Ikonostas“, a koji su predstavljeni kao prva dva dela budućeg Romana delte. Pošto znamo da je roman reka, nastao početkom 20. veka, nosio sadržine dugih i širokih istorijskih kretanja i društvenih previranja, s kompozicijom i strukturom koja označava veliku epsku širinu i trajanje, kada posegnemo za istom geografskom analogijom, mogli bismo da pretpostavimo da bi Roman delta trebalo da predstavlja neki književni reljef nastao od nanosa koje roman reka taloži u svom toku dok ulazi u drugu, sporiju, stajaću vodu. Gde će se na kraju ta reka izliti i kakav će oblik njena delta u krajnjem imati, ne znamo tačno, ali konture tog budućeg oblika možemo da prozremo iz ova dva romana koja su pred nama.

Smeštena u isto vreme, rani novi vek, kada renesansa prevladava kao umetnički pravac, ova dva romana postavljena su kao eho jedan drugom, odzvanjajući istu ideju i misao između venecijanskog i vizantijskog modela sveta. Dok „italijanski“ roman „Papir“ tematizuje jedan pseudoistorijski događaj o pohodu napuljske kraljice Đovane Nezasite na lučki grad Amalfi radi nabavke najfinijeg papira u tadašnjoj Evropi za potrebe ispisivanja najlepšeg ljubavnog pisma za njenog izabranika, „beogradski“ roman „Ikonostas“ oslikava čudesan proces sklapanja ikonostasa na kalemegdanskom dvoru despota Stefana Lazarevića. U oba slučaja, iza spoljašnjih nanosa avanturističkih pripovesti s fantastičnim elementima, krije se složena alegorija o tajni umetničkog stvaranja, ljudskoj taštini i temeljima hrišćanske civilizacije na početku novih vremena. Goran Petrović u tom naumu prikazivanja epohalnih kretanja balkansko-mediteranske Evrope 15. veka opredelio se za aktiviranje književnih žanrova koji su tada bili popularni i kojima su se umetnici, pisci, obraćali svetu. Tako „Papir“ predstavlja rableovsko-servantesovsku parodičnu, karnevalsku priču iz tradicije srednjovekovnog avanturističkog romana, a „Ikonostas“ srednjovekovnu hagiografiju, gde se natprirodni događaji i čuda u opisu života svetaca pojavljuju kao odraz narodnog života i verovanja tog doba. I književni postupak parabole tog vremena zajednički je za oba Petrovićeva romana jer se preko izmišljene alegorijske priče u njima probija moralno-didaktička pouka direktno povezana sa našim vremenom.

Tako, vesela naracija „Papira“, sa mnoštvom grotesknih događaja i likova, parodično oslikava filozofiju tržišnog monopola, korupcije i ratnih sukoba savremenog sveta. Borba za prevlast dve manufakture papira u renesansnoj Italiji, gde jedna teži raširenoj mreži distribucije, a druga nudi skup, kvalitetan proizvod namenjen imućnim, moćnim, ali pre svega prefinjenim korisnicima, simboliše nadmetanje snaga masovne, pop kulture i elitističke umetnosti savremenog doba, tako da je svaka podjednako podsmehom iskritikovana. Rat krpara, vlasnika krpa kao sirovine za proizvodnju papira, koji predstavlja urnebesnu centralnu epizodu romana, izvanredna je parodično-satirična slika savremenih ratova. Donkihotovske scene bitke gde umesto galopa konjice lenjo kaskaju mazge, a vitezovi umesto oklopa nose kućne kazane i na barjacima se vijore krpe umesto zastava, visprena je karnevalska scena preokretanja, koja se završava poraznim zaključkom da iza svih slavnih bitki ostaje siromašan narod koji grabi šta stigne. Petrović u odoru karnevalske renesanse preoblači i savremene političko-ekonomske mehanizme, kada u naraciji ističe da su se nakon rata krpara i jedni i drugi saglasili da „izvoz krpa mora da se ograniči“, pa ta rečenica deluje kao da je pozajmljena, na primer, iz nekog saopštenja OPEK-a.

Savremenu lažnu pobožnost u našoj sredini Petrović u romanu „Ikonostas“ ilustruje parabolom o pobuni ikona, koje nisu htele da se prikazuju i služe svakome ko ima novca. Rečenice koje glase „Puko prisustvo i najvećih ikona u odajama ne dokazuje veličinu nečije vere; Zato sveci okrenuše neoslikana leđa budućim dvoranima u Beogradu (…) Nisu bili voljni da se gledaju sa onima koji će svoju pobožnost dokazivati samo time što će ih posedovati“, važno je naravoučenije u duhu srednjovekovne parabole o smislu vere, bogougodnosti što pogađa našu savremenost više nego tu pretpostavljenu bazičnu prošlost. Avanturistička naracija o putovanju ikona od Hilandara do Beograda, pored mapiranja narodnog života u prvim otomanskim vremenima na nekadašnjim teritorijama Srbije i Grčke, svoje ishodište ima u priči o superiornosti obrazovanja i stvaralaštva. Njih simbolizuje lik istorijske ličnosti Konstantina Filozofa i glavnog junaka romana, isuviše dalekovidog pastira Dovolje, kojeg je Konstantin Filozof uzeo u svoju službu da svojim dalekim vidom brani despotovu prestonicu, Beograd, od svih napada koji joj se spremaju. Priča o dalekovidom pastiru još jedna je Petrovićeva parabola o nerazumevanju onih koji vide više i dalje od ostalih.

Bilo da se čitaju kao istorijski romani sa humorističnim i fantastičnim epizodama, ili kao satirične alegorijske pripovesti, dva nova romana Gorana Petrovića dovešće čitaoca tamo gde je stao sa „Opsadom crkve Svetog Spasa“, ali će ga odvesti i mnogo dalje, stavljajući mu jasno do znanja da postoji obilje istorijskog, kulturnog, političkog, moralnog, religijskog materijala koji reka života nosi i taloži u svojoj delti. Zbog toga, „Papir“ i „Ikonostas“ predstavljaju dve karte, dve ulaznice za jedno dugo književno putovanje s Goranom Petrovićem koje nas, izvesno, očekuje.
 
Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Pečat