Prikaz romana „Pakrac“: Ko je ovde lud? I gde je taj Pakrac?

Da li smo ovim romanom dobili ono na šta smo od Matijevića naviliki? I da, i ne. Roman je ispripovedan u prvom licu, omiljenom autorovom postupku, čime se postiže sugestivnost i ističe upečatljivost slike sveta i junaka. Navikli smo na marginalce, iščašene likove, retoriku „pohvale ludosti“, izokrenute perspektive u kojima, kada stavimo prst na čelo, zaista više nismo sigurni gde je vrh, a gde dno, ko je lud, a ko normalan. U tom pogledu, susreli smo se sa Matijevićem koga dobro poznajemo.

Ovaj roman nam donosi, po novosrpskom – apdejtovanu, osveženu, tj. osavremenjenu, nadograđenu sliku sveta, nimalo svetliju od one koju smo iščitavali u zbirci „Prilično mrtvi“ ili na stranicama romana „Van kontrole“ i „Vrlo malo svetlosti“. Roman „Pakrac“ je svojom atmosferom, ambijentom i tematskim fonom najbliskiji ovim delima. Dosledno sprovedeni tok svesti nalazimo i u romanu „Pisac izdaleka“; Džoni od svog života doslovno ispisuje roman, osvešćujući da je literatura njegov život, dok junak „Pakraca“ svojom psihičkom situacijom stvara roman na tragu misli Dostojevskog da je život fantastičniji od književnosti.

Novo nalazimo u starom – motiv dvojnika je nešto što nam je u književnosti (i umetnosti uopšte) već poznato i ovim delom Matijević dopisuje svoje ime na listu pisaca koji su se ovom temom bavili. Tip dvojnika sa kojim se susrećemo jeste ja-dvojnik (isti DNK kao glavni junak, represivan, senka, nosilac neprihvatljivih osobina u društvenom biću individue, dolazi iz podzemlja duše). Kako svesni deo ličnosti ne može da se izbori sa Senkom dolazi do shizofrenije. Ego junaka se cepa, „senka se osamostaljuje, centrira i zadobija karakteristike samostalnog“.

U „Pakracu“ iščitavamo priču o dvojnicima koja se izokreće; neretko se „priča o ti-dvojnicima ’izvrne’ u priču o ja-dvojnicima (ti-dvojnik ispadne ja-dvojnik, projekcija Ega)“ (Ljiljana M. Ćuk, Motiv dvojnika: ja-dvojnici i ti-dvojnici, Časopis za jezik, književnost i kulturu, 2021). Roman je ispripovedan u prvom licu koje ne pripada Pepiju. Tako da sve što Pepi uradi, kaže, kako izgleda – sve to saznajemo kroz pripovedačev glas; Pepi i ne dobija svoj prostor u priči drugačije osim kroz pripovedača. Na kraju romana ti-dvojnik, Pepi, dolazi do potpunog rasvetljavanja – on je ja-dvojnik, deo pocepane svesti pripovedača.

Genezu glavnog junaka, za potrebe teksta nazvaćemo ga (Ne)Pepi, pratimo tokom romana. Matijević ostaje dosledan da u svakom delu ostvari novu formu koja prati idejni tok dela. On ne postavlja pripovedača kao zadatog, izgrađenog junaka, već ga poput slikara, malo po malo, sloj po sloj boje, rasvetljava do konačnog uobličenja na poslednjoj stranici. Tako od ludaka koji uzvikuje razne parole sa svoje hoklice na Bulevaru kod Đeram pijace, ton po ton, rasvetljavamo sliku – dete rođeno i raslo bez ljubavi, u porodici gde se deda obesio, izuzetno strogo vaspitavan, stalno kažnjavan, počinje da čuje glasove i ima halucinacije te je na terapiji od ranog detinjstva; potom, mučio je životinje (motiv prisutan i u priči Oficir ružnog lica u zbirci „Prilično mrtvih“, gde SS oficira situacija sa ratišta podseća na igru sa životinjama iz detinjstva), stoga je očekivano da nije sposoban da ostvari emotivnu bliskost sa drugim ljudima, sa ženom koju voli (svestan je bio da je muči, mada – on je takvo ponašanje naučio od svojih roditelja, njega niko nije voleo te ni od koga i nije mogao da usvoji umeće ljubavi i uopšte da egzistecijalno shvati šta je ljubav, već samo da nasluti kroz opažanje odnosa među ljudima). Poslednji akcenat na liku nalazimo na završnim stranicama romana – on nije otišao u rat zbog Žane, roditelja ili filma Olivera Stouna, već zato što je u sebi osetio „miris krvi i tebe u blizini“ (Pepija): „Silno sam, Pepi, poželeo da te upoznam, a ratište je bilo najlepši ambijent za naš susret. Godinama sam to slutio, ali nisam pristajao da tu i takvu istinu iznesem na videlo.“

Da li se čovek rađa kao psihopata ili to postaje? Genetika, sredina? Sve je tačno, verovatno, u slučaju (Ne)Pepija – sigurno. Vaspitanje ga je načinilo čovekom slabog karaktera, nesposobnim za ljubav. Genetika je takođe prisutna. Ratište je doprinelo da ispliva sve ono što je postojalo u ličnosti junaka. Pepi se po svedočenju pripovedača javljao u trenucima velikog straha, opasnosti jer se u pričama o ja-dvojnicima razrešavaju problemi psihe – „malo putovanje duše, biće se cepa razlučujući deo sebe koji treba bliže da upozna i osvesti“, tako da „proces ide od razlučivanja drugosti, upoznavanja drugosti i (ne)spoznavanje drugog kao svog u sebi“ (Ćuk). Zanimljivo je i da do suočavanja sa istinom dolazi nakon nekoliko dana gladovanja, intenzivne paranoje, nespavanja, neuzimanja lekova. Sve je pojačano do maksimuma, a vrhunac krešenda je mogla biti samo smrt.

U romanu iščitavamo i nekoliko mesta gde junak pokazuje da u njemu postoje tragovi ljudskosti, u smislu empatije, brige, nežnosti. On brine o dečaku Oliveru, povremeno mu daje novac, menja vodu u kofi, zanima ga njegov život i slično; Irinu majku od ubistva spasava to što u njoj vidi da zaista brine o svojoj ćerki, voli je i želi da pomogne (prepoznaje ono što nikada sam nije doživeo od svoje majke). Došao je sa namerom da je ubije, pretpostavljajući kako će se ona ponašati, ali Irina majka izlazi iz njegovog šablona, ona je i iskrena u svojim emocijama i Pepi koga je očekivao se ne pojavljuje. Želeo je Draga da spase od neprilika prosjaka, ali ga zapaljuje, a kasnije nekoliko puta kaže kako mu nedostaje. No, sve te iskrice su bile premalo svetlosti, nedovoljne. Zločini su bivali sve svirepiji i tama u junaku (a i oko njega) je prevladala i progutala ga.

Matijević prepliće više tokova priče izgrađujući junaka, kao što smo videli, ali i sliku sveta – onu koja je bila i koja je sada. Epozode sa ratišta i Đeram pijace prekidaju rečenice o zločinima koji su se odigrali tih dana. To su rečenice koje svakodnevno možemo čuti ili pročitati u vestima. Onda nam postaje logična konstatacija, jer zločini u mirnodopskom Beogradu ne zaostaju za ratnim u Pakracu – ima li razlike? „Da je u Beogradu opasno kao u ratnim područjima, često sam verovao, ali nikada nisam pomislio da se može meriti sa Pakracom“, kaže pripovedač. Postavlja se pitanje, otkud toliko nasilja? Pepi se nije pojavljivao u životu pripovedača, iako je on osećao da u njemu postoji, sve do ratišta. „Pojava dvojničkih narativa, u ovom ili onom vidu, raste uporedo sa otuđenjem modernog čoveka od njegove prirode, snova i potencijala“ (Ćuk). Tako i u vremenu kada na sve strane čujemo vesti o raznim zločinima, kada ljudi žive u konstantnom strahu, zlo koje ih okružuje u mnogima pokrene zlo koje je u njima. Otuda nema razlike između mira i rata, Beograda i Pakraca, jer zlo je zlo, i ono, kao što Ira reče – nije napolju, zlo je unutra. Zlo je u čoveku. Ovo „unutra“ možemo čitati i kao „u Srbiji“, jer na kraju romana, jedan od puteva koji ostaju našoj deci je – da se bune (poput Ire) ili odu (poput Olivera). I iz dana u dan gledamo tu decu kako, doduše češće, idu Oliverovim putem, dok oni iz Irinih redova, možda s početka zaista čistog srca i jake volje da promene društvo, lako od žrtve koja se bori postaju zločinici gori od onih koje su trpeli; lako se naviknu na to da je njima dobro, jer setimo se starog dobrog saveta – bolje je studente imati u skupštini nego na ulici.

„(...) šta smo to uradili našoj deci? Zbog njenih uzvika koji su u sebi sadržali nešto očajničko i sudbonosno na čitavu povorku se najednom gledalo drugim očima. I ne samo na povorku već i na čitav svet i na Pakrac u njemu.“ Brehtova Katrin je nema, ali udara ne bi li probudila sve usled nadolazećeg zla; Ira iz sveg glasa viče: „Vašim putem, nikada!“ Sve vreme romana ona ostavlja poruke, znakove pored puta koji treba da probude ljude. Na kraju ona viče, iz sveg glasa. Sve što joj ostaje, i njoj sličnima je – nepristajanje. Ako se ne suprotstavimo zlu jer nas se, kako se to često čuje, nešto ne tiče, mi u stvari to zlo aminujemo, čime mu produžavamo trajanje. Sve nas se tiče, nema nevinih u ovoj prokletoj avliji. Ira podseća na još jednog književnog junaka, kakve i u životu srećemo, junaka koji ni smrt ne vidi kao prepreku da se stane na put zlu, već i nju kao mogućnost da se ono zaustavi. Poručnik Tasić drži jedno od svojih lucidnih, nadahnutih slova vojnicima:

PORUČNIK TASIĆ: I kad ispališ svu municuju, a neprijatelj i dalje natupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok mrdaš, dok te ime – napadaj! Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš nasred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju – da im mrtav smetaš!

– „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Dušan Kovačević

A kakva su ta naša deca? Irin profil, takođe, pisac gradi postepeno – studentkinja (ne sjajna), ćerka pevačice narodne muzike (prekinula je kontakt sa majkom), upitnog (moralnog) ponašanja i neuobičajne pojave (abortusi, oblačenje, prijatelji), društveno angažovana, ali očigledno ne iz pomodarstva, već iz iskrenih ubeđenja, jer vidimo da sebe dovodi u neprilike. Ona je vođa, a likovi koji je prate ne samo da nisu autentični, već neretko karikaturalni – dvojicu (Ne)Pepi naziva po junacima crtanog filma: Tom i Džeri.

Oliver je Rom koji izdržava porodicu čisteći šoferfajbne na raskrsnici i verovatno se prostituišući. Najniža je karika u lancu organizovanog prosjačenja. Može li se reći da je imao detinjstvo? Koja je njegova perspektiva? Kada ostaje sam sa sestrom, rešenje je beg: beg od prošlosti, beg od sadašnjosti, beg ka mogućnosti za možda makar malo bolji život.

Neko ima mogućnosti da se bori, a nečiji aktivizam, nepristajanje je – beg. Takve smo mogućnosi ostavili, ambijent u kojem smo ih odgajali i vaspitavali to je iznedrio. Pripovedač romana ima simpatije i nežnosti za oba junaka, pomaže koliko može, zaista u njima vidi nešto iskreno i čisto. Možda vidi i onu crtu u karakteru koja njemu nedostaje?

Humor, na koji smo navikli u Matijevićevoj prozi takođe je i u ovom romanu prisutan. Doduše, čini se u manjoj meri, najčešće na nivou jezika poput komentara junaka, ponašanja (Grozda koja časti što je Handke dobio Nobelovu nagradu), reči (super, ekstra, vrh i nasuprot njima dno su dovoljne za uspešno sporazumevanje), imena (Kombuha, Tom i Džeri). Razumljivo je što je humor zatajio, jer mu nema mesta sem da ukaže na protivrečnosti i apsurdnosti u stvarnosti kroz koju se junaci kreću. Da nije tužno, bilo bi smešno, ali npr. detalj kojem smo se nasmejali – da je izvesni objekat pre podne fakultet, a popodne kladionica – nažalost ne potvrđuje u ovom slučaju da je Matijević sjajan humorista (što zaista i jeste), već da dobro opaža šta se u našem društvu dešava, jer takav slučaj zaista postoji. Potom groteskne epizode u vezi sa naprecima vlasti bi možda i bile smešne (nekome ko nije iz Srbije) da zaista nismo doživeli da se svečano otvaraju liftovi, pešački prelazi i slično. Ostaje utisak da je stvarnost u Srbiji toliko fantastična da piscu ostavlja malo mogućnosti za maštovitost; dovoljno je dobro opažati i beležiti šta se zaista dešava, da se slučajno ne desi da se nešto zaboravi. Otuda i jedan od komentara glavnog junaka da su Kombuhini tripovi i stvarnost u suštini slični („A scene koje mi je opisao lako su mogle biti stvarne, to što ih niko drugi nije video to nije moralo ništa da znači“).

I šta je prava mera, vrednost čoveka u takvom društvu? Nije slučajno, naravno, da junak svoj život okončava ispred radnje Sve za 10e. Ako smo kao društvo verovali da nakon tranzicijskog mraka („Van kontrole“) postoji nada da postanemo bolje društvo, bolji ljudi, slika stvarnosti koju nam „Pakrac“ donosi je gora – posttranzicijsko društvo je još luđe, gore. Glavni junak nema ime, samo njegov ja-dvojnik ima nadimak. Je li on zajednički imenitelj za zlo koje postoji u mnogim pojedincima i podstaknuto okolnostima u kojima postoji može se aktivirati, pokrenuti drugo zlo i činiti da se lanac ne može prekinuti?

Može biti. Može se otići. Može se ne pristati.

Grozda je čula da se u Kini pojavio neki virus, da nose maske. Daleko je Kina... Zvuči poznato? Poznati su i efekti ove bombe koja je daleko...

„Od nečega se i ne može pobeći. Na zlo se ne mora nikada pristati. Da posudimo opet tuđe reči, a zašto ne bismo jer im se ništa ne može ni dodati, ni oduzeti, a nažalost, ni prigovoriti: Srbija dobija ratove – a narod ih gubi.“

– „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Dušan Kovačević

Ova rečenica sumira sudbinu mnogih Matijevićevih junaka, objašnjava njihovu izopštenost, neobičnost, iščašenost; njihov rakurs precizno iznosi greške u našoj stvarnosti, poput začudno postavljenog reflektora. I smejemo se onome što vidimo, i u prozi i oko sebe, a u suštini – odavno nije smešno. I, kada će nam biti bolje? Pa, bilo je bolje. Ostaje nam da se nadamo da ova igra glagolskih vremena ostaje samo na nivou dosetke.

Autor: Sofija Pajović