Prikaz romana „Ostrvo nestalog drveća“: Kipar kao kulisa neobične ljubavne priče

Iako se sećam članka iz „Nacionalne geografije“ koji sam pročitala kao tinejdžerka, retko kada razmišljam o Kipru i svim tragičnim političkim i istorijskim nedaćama koji su se tu odigrali. Sve to je promenio novi roman Elif Šafak „Ostrvo nestalog drveća“, zbog koga i dalje razmišljam o knjizi, o ostrvu, smokvinom drveću, iako je prošlo dosta od kadа sam ga pročitala.

Radnja romana prati živote Grka Kostasa, Turkinje Defne i njihove ćerke Ade, razdražljive tinejdžerke koja je potresena zbog nedavne majčine smrti. Priča počinje početkom 2000-ih godina i vodi nas u prošlost, sve do početaka ljubavi između Kostasa i Defne, kao i događaja koji su se odigrali sedamdesetih godina tokom građanskog rata koji je doveo do toga da par emigrira u Englesku.

Uzgred, roman prati i razvoj porodičnog smokvinog drveta – Kostasove jedine opsesije nakon smrti supruge, čiji se nežan i velikodušan glas upliće u tok radnje, podsećajući nas da život i dalje teče, nevezano za našu percepciju.

Preplićući prošlost i sadašnjost, Šafakova pruža britak uvid u traume, izmeštanje, migraciju i gubitke koji su posledica građanskog rata – iskustva koja dele i smokvino drvo (koje su Defne i Kostas doneli sa Kipra u Englesku) i njeni vlasnici. Gubitak preplavljuje živote svih ostalih:

„Ne govoriš istim jezikom, pomisliš, a onda shvatiš da je tuga zajednički jezik.“

U više navrata stil je veoma nežan i bogat. Posebno sam uživala u nekim od sporednih junaka, poput grčko-turskog gej para – Jusufa i Jorgosa, čiji restoran pruža retko utočište, gde su Defne i Kostas gradili svoju vezu dok je rat u pozadini buktao. Sjajno je i što Šafakova čitaocima pruža uvid čak i u jelovnik njihovog restorana (na kom se nalaze punjeni cvetovi tikvica, čaj od rogača sa korenom maslačka, pečena pikantna musaka, paprikaš od artičoka sa školjkama, krompirom i šafranom).

Ovakvi magični i specifični opisi pružaju benigniji (a možda i aspirativniji) prostor na kome će se odigrati kipranski konflikt. Jedan junak će zapaziti, na primer, kako se grčka baklava razlikuje od turske (i ima jasan stav o tome koju vrstu preferira). Spori ritam romana sjajno je ukomponovan sa zapažanjima smokvinog stabla, koje je jedan od glavnih junaka.

Saznanja o drveću, zahvaljujući istraživanjima koja je autorka zdušno sprovela, zaista su zadivljujuća, kao na primer da „lišće banjana može iznenada da zašušti iako nema ni daška vetra“ i da je jedna veoma stara akacija godinama opstajala u pustinji i toliko raširila svoje korenje u dubinu „uprkos velikoj vrućini i nedostatku vode“, da bi je naposletku oborio pijani vozač. Još jedan gubitak, doduše dokumentovan u prolazu, premda su tuga i žalost podjednako potresni.

Iako kraj nije naročito iznenađenje, i dalje sam u njemu uživala. Šafakova uspeva da premosti jaz koji mnogi od nas osećaju u ovo doba preplavljenosti tehnologijom, u kom su životi podređeni navikama, i ukazuje nam na utehu koju pruža priroda tako što udahnjuje ljudskost i samilost smokvinom drvetu, nešto što se nama, ljudima, dešava samo sporadično.

Iako je ljubavna priča Kostasa i Defne u samom centru zapleta, autorka uspeva oko nje da isplete i priču o imigrantskom iskustvu – događajima koji nas prisiljavaju da napustimo domovinu i povezanost koju sa njom imamo koju ništa ne može urušiti. Kao što to smokvino drvo lepo zapaža: „Zato što tako na nas deluju migracije i preseljenja: kad napustiš svoj dom i otisneš se ka nepoznatim obalama, ne nastavljaš tamo gde si stao; deo tebe umire kako bi drugi deo mogao da počne iznova.“

Autor: Samanta Ražaram
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Aleksandra Branković