Prikaz romana „Oružane snage“: Pračet u top-formi

Među četrdeset i jednim romanom o Disksvetu Terija Pračeta, „Oružane snage“ je jedan od najboljih. A to puno govori.

Pračetove knjige su uvek veoma zabavne, pune humora, satire i mudrih uvida u ljudsku psihu. Doduše, u ljude u širem smislu, jer tu potpadaju i patuljci, trolovi, gulovi i čitava gomila svesnih bića. Sve prema receptu zbog kog Pračet nikada nije napisao loš roman.

„Oružane snage“ je poseban iz mnogo razloga. Pre svega zato što se ponovo pojavljuje Sem Vajms, prekaljeni, vispreni, dobrodušni pandur, koji se prvi put pojavio u romanu „Straža! Straža!“, gde je bogatoj naslednici koja uzgaja zmajeve spasao život i, Bože moj, zaljubio se.

Sada im predstoji venčanje (što je očigledno dobro), a Semu penzija u Gradskoj straži i ležeran život među bogatašima od kojih mu se, zbog njihovog snobizma, zatucanosti i predrasuda, ježi koža (što, očito, nije dobro).

Puno toga se dešava u „Oružanim snagama“ – jer Sem Vajms je Sem Vajms, što je očito veoma dobra stvar. Od svih Pračetovih likova iz Disksveta, mislim da mi je on možda i omiljeni.

Kerot

Kerot iliti kaplar Kerot Gvozdenson, visoki, krupni planinski patuljak (usvojen), koji ne ume da laže, ne zna pravilno da upotrebljava zarez i prilično je prost (na vrlo komplikovan način), prava je poslastica svaki put kada se pojavi na stranici, naročito kada se u blizini nalazi redov Angua.

Redov Angua uvek briljira, naročito sada, na početku svoje karijere u Gradskoj straži, kada Straža pravi pozitivan iskorak regrutujući sve vrste bića. Međutim, ona je poseban slučaj, što svako želi da istakne. Jer ona je v...! Pa, nesumnjivo je komplikovana...

To će i Kerot saznati dok se budu (aman, svako ko krene da čita ovu knjigu odmah će shvatiti) zaljubljivali.

Knjige o Gradskoj straži

Pračet se dobro nosi sa temom blesavo-srećne-istinske ljubavi. Odlično dočarava odnose Sema Vajmsa i Sibil Remkin, Kerota i Angue. Pritom je dovoljno pametan da ova dva luckasta para ne ukradu čitaocima baš svu pažnju, a istovremeno „Oružane snage“ učine veoma zabavanim romanom.

Tu je i Gaspod, pas koji govori, i Patricij koji su, takođe, među najboljim Pračetovim likovima. I članovi Gradske straže su izuzetni kao ekipa.

Uživam u svim Pračetovim knjigama, ali najviše volim one o Gradskoj straži – čak i više od onih gde su glavni čarobnjaci, a i od onih sa vešticama, i industrijskom revolucijom, i Bogovima, i Tifani Bolan, pa i sa SMRĆU.

Dodatna promišljanja

Čekajte, ipak mislim da mi je SMRT omiljeni Pračetov lik. Zatim Sem Vajms, ili možda Kerot. SMRT se (naravno) pojavljuje u svakom osim jednog romana o Disksvetu, ali u nekoliko njih je glavni lik.

Obožavam romane o SMRTI, možda i više od ovih o Gradskoj straži. Sigurno više. A možda ipak ne.

Kubura

U svakom slučaju, zaključak je da se u „Oružanim snagama“ pojavljuje mnogo sjajnih (najboljih) Pračetovih likova: Sem Vajms, Kerot, Angua, Gaspod, patricij, ekipa Gradske straže i, razume se, SMRT.

A radnja se vrti oko „kubure“ – nečega što je očigledno razjarilo Pračeta da je poželeo o tome da piše. Kubura ima sopstvenu volju i rešeta i ranjava sve redom – nasumičnim ili ciljanim pogotkom iz daljine, što se Pračetu baš nimalo ne sviđa.

To dodatno podstiče na razmišljanje o ostalim romanima o Disksvetu jer se u njima može pronaći ključ za sve ono što je Pračet smatrao iskonskim zlom. Kao što su predrasude. Ili pohlepa. A Kubura (kao i svi tipovi vatrenog oružja) za njega je sigurno jedno od najvećih zala.

Simpatična greščica

Naravno, zlo je i ugnjetavanje od strane bogataša, naročito onih koji su pokvareni. Pračet lepo objašnjava kako Sem Vajms nije imao puno iskustva sa bogatim i moćnim ljudima.

To nije društvo za policiju. Nije stvar u tome što su se oni nešto libili da počine zločin, već u tome što su njihovi zločini bili toliko iznad kriminala na običnom nivou da se zaista nisu mogli prepustiti čoveku s bušnim čizmama i zarđalom verižnjačom. Posedovati stotinu sirotinjskih četvrti nije bio zločin, ali život u njima gotovo da jeste. Biti ubica – Esnaf to nikada nije priznao , ali prednost pri učlanjenju imali su gospodski sinovi i kćeri – nije bio zločin. Ako ste bili dovoljno bogati, gotovo da niste ni mogli da počinite zločin. Mogli ste samo da napravite simpatičnu greščicu.

Prvi lopov

Pračetov humor je na visokom nivou u „Oružanim snagama“, što je naročito uočljivo u fusnotama o raspravi o lopovluku u Ank-Morporku.

* Vatru je od bogova ukrao Prsti‑Mazda, prvi lopov u istoriji. Samo, nije mogao da je utopi. Bila je previše vruća roba.**

Kao i u fusnoti o fusnoti.

** Stvarno se ispalio.

Kao što znamo, Pračetov humor u sebi nosi dubinu, dubinu posmatranja svakodnevice i pronalaženja apsurda u njoj, kao što je slučaj sa klovnovima (koji imaju nekoliko važnih uloga u „Oružanim snagama“).

Klovnovi nisu smešni. To im i jeste svrha. Ljudi se smeju klovnovima, ali samo od nervoze. Poenta klovnova je to što vam posle njih sve izgleda veselo. Lepo je znati da je nekome gore nego vama. Neko mora da bude dno dna.

 

Ljudska frekvencija

I Gaspodu je gore nego većini drugih pasa. Pravi je mešanac – i to mali, olinjali mešanac. Međutim, kao pas koji govori, on ima Moć koju prikazuje kada se suoči sa čoporom besnih pasa spremnih da ga izujedaju na smrt.

Jedan pas je kandžama zagrebao zemlju.
Gaspod je duboko udahnuo i razmrdao vilicu.
Psi skočiše.
„MESTO!“, reče Gaspod ljudskom frekvencijom.
Komanda je odjeknula uličicom i pedeset procenata životinja ju je poslušalo. Kod većine je u pitanju bilo zadnjih pedeset procenata. Zadnje noge su ih u pola skoka izdale i sklupčale se...
„LOŠ PAS!“
... dok je ovo bilo propraćeno naletom opšterasnog stida, od koga su se automatski zgrčili, što je bio prilično loš potez u letu.

Pogodak u pravi neuron

A neko kome je gore u odnosu na druge ljude svakako je Leonard od Kvirma (koji je nešto slično Leonardu da Vinčiju), pronalazač kubure i mnogih drugih stvari. Njegov problem? Nadahnuće – što Pračet sjajno objašnjava.

Nadahnuća stalno promiču univerzumom. I kao da zna­ju, uvek stignu u pravi um u pravom trenutku. Pogode pravi neuron, izazovu lančanu reakciju i malo kasnije neko uhvati sebe kako zbunjeno trepće ka televizoru i pokušava da se seti kako se, do sto đavola, uopšte setio da prodaje hleb već isečen na kriške.

Pošto je pronalazački, Leonardov um naročito je osetljiv na ovakvu poplavu nadahnuća i nikada ne zna kada će da se probudi i pronađe „skice nepoznatih oružja i neobičnih naprava za ljuštenje jabuka“ koje je osmislio u toku noći. Rekao bih da je Pračet kao pisac imao dobar uvid u Leonardove muke.

Pračetove knjige, pogotovo „Oružane snage“, krase ludilo, društvena kritika i duboka saosećajnost za sve moguće i nemoguće slabosti živih bića (bez obzira na to bila ona ljudska ili ne). One su, prostim rečima, pravo nadahnuće!

Autor: Patrik T. Rirdon
Prevod: Đorđe Radusin
Izvor: patricktreardon.com