Prikaz „Romana o pijanstvima“ Igora Marojevića

Povratak Marojevićevog junaka u Srbiju iz Barselone je trostruko motivisan. Pre svega tu je prijatelj Lopičić koji mu nudi unosan posao u Beogradu kada stvari u Španiji prestaju da budu toliko povoljne. Drugo, tu je bojazan junaka da će dugim odsustvom iz Srbije zaboraviti jezik. I treće – tu je majka narušenog zdravlja kojoj želi da se posveti. Čovek koji iz Barselone dolazi je čovek evropskog duha, ostvaren na na neki drugi, ali ne i na tradicionalno srpski način. Povratak u Srbiju  u ovom slučaju znači i povratak sebi. Pravi razlog za povratak je junakova izgubljenost. Jezik, majka i posao, simbolišu junakovu pripadnost jednoj sredini od koje je pobegao. Kao pisac, on jezik oseća kao jedino što ga za zemlju vezuje i nit koju ne sme da prekine ili istanji pošto je sve što je postigao, postigao zahvaljujući tom jeziku. Želja da se vrati u zemlju gde se on govori je istovremeno želja da ojača sebe kao pisca. Majka kao simbol predstavlja dom, dakle i Srbiju, ali u ovom konkretnom slučaju i moralnu obavezu junaka da joj pomogne, kako se inače pomaže starim roditeljima. Osim što je majka ostarila, pa se može povući paralela između brige o ostareloj majci i propaloj državi, kojima se bludni sin vraća. Dobar posao koji mu Lopičić nudi u njemu stvara uverenje da će, kao zreo čovek na dobrom položaju, koji je iz sveta doneo svoje veštine i znanje, moći da odgovori na ove izazove.

Međutim, tu iskrsava pijanstvo. I to kod junaka koji ranije nije pio. Od tada kada se god pripremi za nešto, kad god mu nešto krene od ruke, on se napije i stvari krenu pogrešnim putem. U prvoj sceni već dobije batine u kafanskoj svađi, kada mu Lopičić da devize iste večeri ih ukrade prostitutka itd. Pijanstva su opisana bez štednje na rečima, prustovskim opisivanjem svega što se našlo na stolu, što se popilo. Ipak, čini se da se značenje romana ne odnosi samo na to. Reč je o pijanstvima, ne nizu pijanih provoda. Ovde postoje različita pijanstva i sem ovoga očiglednog, alkoholičarskog. Čak i ta vezanost za zemlju u kojoj mu nije dobro, za jezik od koga u toj zemlji dobija samo banalne razgovore, za majku koja je dopustila da otac bude surov prema junaku kada je bio dete, sve su to oblici pijanstava. Otuda se lečenje od alkoholizma u poslednjem delu romana podudara sa neuspešnim prelaskom junaka u katolicizam, kao oslođenje od ovih drugih vrsta zavisnosti. Kroz traženje sebe, junak zapravo doživljava rast tako što menja ideju o načinu na koji sebe može naći.

Alkoholizam je ovde najčešće podstaknut anksioznošću u Lakanovom smislu. Po Lakanu anksioznost je osećaj tuđe želje. Likovi sa kojima se susreće izlaze sa jasnim zahtevima šta od njega očekuju, ali junak je sve vreme svestan da oni pored tog zahteva imaju i nekakvu želju, koju on ne može da pronikne. Otuda posle svakog naizgled dobro sklopljenog dogovora dolazi haos alkoholizma koji uklanja iluziju da se tim dogovorom nešto postiglo.

Karakterističan je otuda junakov odnos prema ženama, koji je lišen ljubavi. To su ugovoreni odnosi ali junak svesno ignoriše da iza njih može postojati nešto drugo kao želja druge osobe za nečim trajnijim. Ovo se simbolički pokazuje kao nespremnost junaka da zauzme mesto koje je odlučio da zauzme – mesto patrijarhalnog dobrostojećeg Srbina, koji brine o svojoj majci i uspehu. Ali on nije spreman na konačan korak da se skrasi sa nekm ženom. To ukazuje na njegovu nezrelost. Ali samo na nezrelost u okviru sistema kome bi u toku romana želeo da pripadne. Otuda su i žene, kao i alkoholizam, pokazatelji njegovog nepristajanja, pa čak i gađenja na ono što postiže. Scena sa prostitutkom koja ga opljačka, kod koje je poneo deviznu platu, može se shvatiti kao njegova nebriga, ali to je pre podsvesno gnušanje prema tom novcu, kao što je pijanstvo izraz gnušanja prema samome sebi u pristojnom izdanju.

Pošto napusti Srbiju, junak se i na drugim mestima nalazi u opasnosti od pijanstva, ali ta pijanstva potiču od onih iz Beograda. Razarajući neke iluzije, on postaje izbeglica iz sopstvenog života, čovek bez korena, ali i bez budućnosti. Rad je jedino što ga održava. To ovde nije uzeto u romantičarskom smislu stvaraoca koji radom iskupljuje svoje poroke. Istrajnost i uspeh u radu njemu pokazuju da je sam dovoljno snažan da oblikuje svoj život. Ne tako eksplicitan kao Džojs na kraju Portreta umetnika u mladosti, Marojević ostavlja roman ambivalentnim upravo zato što se ovi ciklusi večitog vraćanja kući i besktva od nje uvek ponavljaju.

Autor: Nikola Živanović
Izvor: Politika