VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Neću da mislim na Prag“ – Nesvakidašnji ispit zrelosti

S obzirom na to da je žanr adolescentskog/dečijeg romana o odrastanju umetnice/spisateljice u savremenoj domaćoj produkciji, posebno kod Jasminke Petrović i Vesne Aleksić, kao najprepoznatljivijih autorki u ovom polju, zasnovan na artikulaciji umetničkog poziva kao cilja koji će se ostvariti u budućnosti, roman „Neću da mislim na Prag“ interesantan je utoliko što nagoveštava drugačiji smer tematizacije i narativizacije odrastanja mlade stvarateljke u kome bi se savremena književna produkcija mogla kretati.

Junakinje i junaci u prozi Sonje Ćirić najčešće su „mali maturanti“, učenice i učenici završnih razreda osnovne škole, koji, uoči simboličkog ispita zrelosti kakav je matura, zapravo usvajaju ključne životne lekcije. Motiv maturskog ispita na specifičan je način inkorporiran u novi roman Sonje Ćirić „Neću da mislim na Prag“. Roman prati formativne momente u psihološkom i socijalnom sazrevanju grupe sedmaka i osmaka, u šta čitateljke i čitaoce upućuje protagonistkinja i naratorka Darja. Narativno jezgro romana čini napor dve najbolje drugarice – Darje i Tamare – da na takmičenju za najbolju priču Kreativna Evropa, u kome učestvuju učenice i učenici iz tridesetak zemalja, osvoje putovanje u Prag.

Predvidljivo, odnos dve najbolje prijateljice prikazan je kao takmičarski tj. kao odnos suprotnih tipova ličnosti, što romanu pridaje konvencionalan ton. U pozadini njihovog kompetitivnog prijateljstva i željenog cilja nalazi se mnoštvo egzistencijalnih dilema i finansijskih poteškoća sa kojima se Darjina porodica suočava, kao i kompleksni životni izazovi i traume kroz koje njihovo najbliže okruženje – drugarice i drugari iz odeljenja – prolaze. Na nešto više od sto pedeset stranica, oslanjajući se na mnoštvo različitih junakinja i junaka, roman „Neću da mislim na Prag“ pripoveda priču kako o svakodnevici odrastanja, tako i o savremenim društvenim izazovima.

Adolescentska svakodnevica obuhvata strah od neuklopljenosti i odbacivanja, opterećujuće odnose sa roditeljima, donošenje odluka o izboru buduće profesije, a socijalne teme tiču se, pre svega, osiromašenja srednje klase, nezaposlenosti i svakodnevne borbe za dostojanstven život. Tu se posebno izdvaja tema „investitorskog urbanizma“, koji preti da ugrozi idilične odnose u jednom kvartu, odnosno kafić Dobar dan, u kome se okupljaju, đaci, nastavnici, roditelji, komšije.

U tom smislu, odlazak u Prag je, kako se u toku naracije ispostavlja, višesmislena metafora koja povezuje i individualni razvoj adolescentkinje, tj. Darjino psihološko sazrevanje, i pokušaj da se društvena stvarnost menja. Budući da je savremeni roman za mlade kod nas najčešće utemeljen na matrici u kojoj ne postoji eksplicitan međugeneracijski sukob ideološkog ili vrednosnog karaktera, ovakva perspektivizacija odrastanja u savremenom svetu uistinu je inovativna. Premda svet odraslih i svet adolescenata postižu sklad, ishod takve dinamike nije uklapanje adolescenata u postojeće društvene odnose, već se odrasli i deca ujedinjuju u borbi protiv nepravde – investitora koji pokušavaju da sruše Dobar dan da bi se zemljište na kome se kafić nalazi koristilo u profitabilnije svrhe.

Iako je na ovogodišnjem Sajmu knjiga roman „Neću da mislim na Prag“ osvojio nagradu za najbolju dečju knjigu, način na koji ovaj roman oblikuje jedan od aktuelnih i akutnih društvenih problema – investitorsku politiku koja remeti socijalne odnose koji povezuju različite generacije – nije bio u fokusu žirija. U obrazloženju žirija Sajma knjiga za nagradu za najbolju dečiju knjigu kaže se da je roman „Neću da mislim na Prag“ nagrađen, jer „roman odrastanja Sonje Ćirić karakterišu veština strukturiranja i polifonijsko pripovedanje“. Nesumnjivo, pripovedno umeće jeste jedan od njegovih najsnažnijih kvaliteta. Radnja romana ograničena je na mesec dana, kada Darja i Tamara očekuju proglašenje dobitnika nagrade na književnom konkursu. Darjin književni talenat i ponuda njenih komšija Dace i Duce, vlasnika Dobrog dana, koji su takođe glavni junaci njene pripovetke koja je poslata na konkurs Kreativna Evropa, da, uz adekvatan honorar i ugovor, Darja napiše čitavu zbirku priča o Dobrom danu, povod je da se dnevničko izveštavanje o svakodnevici – pre svega njenim ekonomskim i egzistencijalnim izazovima – upotpuni pričama o svakom od stalnih posetilaca ovog kafea. Pažljivim razvijanjem naracije autorka sve vreme uspeva da održi neizvesnost i iščekivanje da li će Tamara i Darja uspeti da odu u Prag. To iščekivanje je dvostruko, ne samo zbog sâme prirode književnog konkursa već i zbog toga što Darjina porodica nema dovoljno novca da finansira njeno putovanje u Prag. Zbirka Darjinih pripovedaka jeste zbirka kratkih portreta ljudi iz njene okoline – školskih drugova i drugarica, Koste Stojadinovića, univerzitetskog profesora u penziji, čiji lik u pripovednoj strukturi romana funkcioniše slično kao čarobni pomoćnik u bajci, nastavnice Danke i Lidije, koje su važne jer oličavaju oslonac i brigu za razvoj svake učenice i svakog učenika, bez obzira na nedostatke okruženja iz kojeg potiču.

Iz perspektive razvoja poetike Sonje Ćirić, formiranje Darje kao mlade autorke važno je, jer umesto jednoznačnog rešenja, prema kome je literatura prostor kompenzacije svega onoga što društvo i odrasli deci uskraćuju, čemu Sonja Ćirić pribegava u svojim ranijim romanima kao što su „Roman u mojoj glavi“ i „Naša sjajna igra“, junakinjino autorsko ostvarenje artikuliše se i kao mesto pamćenja sudbina „običnih ljudi“. Još važnije, Priče o Dobrom danu figuriraju kao konkretno sredstvo otpora nasilju investitorske politike koja pokušava da sruši Dobar dan. Zbirka priča o Dobrom danu je, pored deljenja letaka i organizovanja dvadesetčetvoročasovnih dežurstava da se spreči rušenje objekta (u čemu učestvuje čitav komšiluk), način da se ovo mesto, koje za njegove posetiteljke i posetioce poseduje snažnu sentimentalnu vrednost, a na nivou naracije u romanu funkcioniše kao čvor koji povezuje različite pripovedne tokove, ovekoveči. Takođe, dok u ranijim romanima Sonje Ćirić preovlađuje postupak kojim su traume adolescencije – razvod roditelja, osećaj napuštenosti i neprilagođenosti, nemogućnost istinske komunikacije unutar disfunkcionalnih porodica – prisutne dominantno u iskustvu glavne junakinje-pripovedačice, autorska motivacija mlade naratorke više nije psihološka već autentično umetnička. Darjina zbirka pripovedaka čini zasebnu narativnu celinu, u kojoj je Darja prvenstveno hroničarka životnih istina i iskustava, a tek sekundarno njihova protagonistkinja. S obzirom na to da je žanr adolescentskog/dečjeg romana o odrastanju umetnice/spisateljice u savremenoj domaćoj produkciji, posebno kod Jasminke Petrović i Vesne Aleksić, kao najprepoznatljivijih autorki u ovom polju, zasnovan na artikulaciji umetničkog poziva kao cilja koji će se ostvariti u budućnosti, roman „Neću da mislim na Prag“ interesantan je utoliko što nagoveštava drugačiji smer tematizacije i narativizacije odrastanja mlade stvarateljke u kome bi se savremena književna produkcija mogla kretati.

Što se pak polifonije romana tiče, ona, u strogom smislu te reči, kao mnogostrukosti glasova i sučeljavanju perspektiva u književnom tekstu, ne postoji. Nedostatak polifonije očituje se, pre svega, kroz jezik romana, koji je stilski ujednačen i korektan, ali poetski jednostavan i sveden. Takođe, perspektiva i pripovedni glas iskljičivo su Darjini. No, snaga njene perceptivnosti omogućava da se svaki od likova, posebno likovi njenih vršnjaka, doživi kao višedimenzionalan. Tako, na primer, Nikola, dečak u koga je Darja zaljubljena, nije prikazan samo kao buduća košarkaška zvezda ili jedan od najpopularnijih dečaka u školi nego i kao ranjivo dete, čiji roditelji nipodaštavaju njegova interesovanja i ne trude se da ga razumeju.

Kada je reč o ukupnom umetničkom dometu romana „Neću da mislim na Prag“, književno je najuspeliji upravo sklad između razvoja naracije i karakterizacije. Naime, svi junaci i junakinje prolaze kroz osobenu transformaciju, koja je posredno ili neposredno povezana sa ulogom koju lokal Dobar dan ima u njihovim životima. Tako Nikola odlučuje da istraje u tome da postane košarkaš, iako ga roditelji ne podržavaju o tome, Veljko, jedan od Darjinih najbližih drugova, oprašta ocu koji ga je napustio, a Darja i Tamara prevazilaze rivalstvo, tako što solidarnost sa svojim komšijama i zajednicom postavljaju kao prioritet u odnosu na putovanja u Prag.

I pored ključnog narativnog i smisaonog izazova u romanu – kako sačuvati Dobar dan i vrednosti zajedništva koje on simbolizuje – odrastanje, sazrevanje i promena kodirani su jezikom novih početaka, zbog čega je pripovedni ton jednoobrazno optimističan. Optimizam i hepiend u određenim situacijama izgledaju naivno, na primer, kada se ispostavlja da Darjin tata u striktno administrativnom smislu i nije bio otpušten, pa nakon kraćeg perioda nezaposlenosti biva vraćen na posao. No, nedvosmislena vera u budućnost ubedljiva je kada je reč o transformacijama ličnosti mladih junakinja i junaka. U njihovom slučaju, optimizam se doživljava kao kvalitet teksta, jer nije zbrzano ili nedovoljno suptilno narativno rešenje, već je manifestacija ideje da se istinsko sazrevanje sastoji iz razumevanja za druge, poštovanja vlastitih principa i pokazivanja solidarnosti. U tom smislu, junakinje i junaci romana „Neću da mislim na Prag“, koje „mala matura“ tek očekuje, uspešno su položili ispit zrelosti.

Ipak, važno je reći da na nivou poetike celokupnog žanra književnosti za decu i mlade ovaj roman, uprkos očiglednim kvalitetima, ne nudi mnogo toga originalnog. Naime, iako su teme solidarnosti i društvene nepravde i te kako prisutne u romanu, one su uklopljene u fiktivni svet ograničen isključivo na logiku i vrednosti malih zajednica. U takvo književno ustrojstvo posredno je upisan stav da komplikovanoj socijalnoj tematici nije mesto u književnosti za decu i mlade. Otuda dosledno proizilazi otvoren kraj, u kome se borba za društvene vrednosti ne prikazuje, već samo najavljuje, te mlade junakinje i junake vidimo prvenstveno kao formirane ličnosti, ali ne i kao društvene subjekte.

Zato bi taj otvoreni kraj, koji tek nagoveštava otpor politici „investitorskog urbanizma“, trebalo čitati i kao poziv na promišljanje kako u savremenoj književnosti za decu govoriti o problematici klasnih odnosa tako da se, do sada preovlađujući, kodovi fantastike ili kodovi realizma svakodnevice obogate nekim novim iskustvom i jezikom.

Autor: Jelena Lalatović
Izvor: mini.bookvica.net


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjigoljupci čudni smo, ali smo sjajni laguna knjige Knjigoljupci: Čudni smo, ali smo sjajni
14.07.2020.
Kada ste čitalac znate i razumete mnoge stvari koje drugima nisu poznate. Kao da imate poseban uvid u univerzum i želite da ga podelite sa drugima, ali shvatate da većina ljudi ne želi savet iz romana...
više
pet minuta sa helen rapaport laguna knjige Pet minuta sa Helen Rapaport
14.07.2020.
Godinama je popularno stanovište da Romanovi nisu evakuisani 1917-18. zbog Džordža V, koji se predomislio kada je trebalo da im pruži azil u Engleskoj. Helen Rapaport otkriva da se iza neuspelog spaša...
više
prikaz knjige najbolji provod  laguna knjige Prikaz knjige „Najbolji provod“
14.07.2020.
Prvo bih prokomentarisala kakve sam utiske o ovoj knjizi čula od drugih ljudi. Jedna od stvari koje najčešće pominju jeste da knjiga obiluje mnoštvom fotografija koje, bespotrebno, zauzimaju veliki br...
više
prikaz knjige bleferski vodič seks  laguna knjige Prikaz knjige „Bleferski vodič – Seks“
14.07.2020.
Ovaj vodič se razlikuje od drugih „Bleferskih vodiča“, jer drugi vodiči imaju zadatak da vas nauče kako da glumite da ste ekspert za određenu temu, ali ovo nije tema o kojoj ćete da pričate na večeram...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.