Tamo negde u Beogradu živi muškarac, nije star ali nije više ni mlad, zreo je... donekle, povređen, prošlost mu dolazi u fragmentima, bleskovi nedovoljno pružene pažnje i ljubavi smenjuju se kroz fotografije iz detinjstva. Budućnost ne deluje ništa blistavije, bez posla i sa sve manje novca, uz probleme sa zakonom. Ali jedno je sigurno, kada upozna ženu sa dovoljno gravitacije u sebi, da vrati sve na mesto, upustiće se na životni put pred sobom – šta god mu doneo.
Nema dileme, „
Najnormalniji čovek na svetu“ jedan je od domaćih bestselera našeg doba. Koji je razlog? Sam zaplet, bezbroj puta viđen kroz film i književnost, ne daje ništa novo. Politička angažovanost? Ne baš, jer ovde na sreću nema ni tragova tema koje su kao pošasti prisutne na algoritmima. Možda je u pitanju militantno-ljuti komentar na stanje u društvu? Nije ni to. Šta je onda mobilisalo te silne čitaoce pre deset godina?
Možda je odgovor dublji, ali samim tim i jednostavniji. Minijaturni momenti (auto)intime, sitnih zapažanja sveta koji nas okružuje i nas u tom istom svetu, nanizani kroz sekunde, minute i sate naše budnosti, čine većinu našeg dana i našeg postojanja. Dok konstantno vagamo između izgovorenog i potisnutog, mi iznova nalazimo položaj ličnog mikrokosmosa u večito ubrzanoj dinamici ljudskog postojanja.
Možda je u pitanju čista namera i smisao za rečenicu.
Ivan Tokin piše bez pretencioznosti, ne pravi probleme od naracije, ne zagorčava život svom junaku više nego što je potrebno dok čitaoca ne drži ni na najmanjoj distanci, naprotiv, postajemo bliski sa tekstom do trenutka ličnog prepoznavanja. Ovde nalazimo sebe ili bar delove sebe.
Biće da je to želja da imamo teoretsku šansu za izlaz iz ličnog kolapsa i susret sa osobom koja će nam promeniti ili bar dati veru koja će nam pružiti priliku da promenimo svoj život. Sva ta filmična naivnost i blaga nategnutost, koje mnoge romane ruže a ovaj neodoljivo krase, jeste ono što svi žele. To nas čini normalnim. To nas čini najnormalnijim.
Autor: Bojan Gačić
Izvor: Goodreads