Prikaz romana „Moravska noć“

Roman pod naslovom „Moravska noć“ je razigrana, u velikoj meri autobiografska, rekapitulacija života jednog pisca: Handkeov monumentalni pokušaj da definiše i odbrani svoju poziciju u svetu književnosti.

U tome odlazi neočekivano daleko. Kada je reč o sposobnosti ruganja sebi i sopstvenim životnim načelima, Handkeu nema ravnog. Rezimirajući pritužbe i prigovore koji su do sada izneti na njegov račun, on iznosi spisak svojih navodnih slabosti: da se oduvek držao po strani; da je zatvarao oči pred stvarnošću... sudbinama, karakterima, postupcima; da ništa od toga nije smatrao vrednim pažnje, čak ni erotiku („Za njega to nije tema.“).

Lista se tu, naravno, ne završava, ali zaključak je sledeći: za tog nesrećnika bi se trebalo ozbiljno zabrinuti. Ima li nekoga ko bi postavio bolju dijagnozu? Pitanje je, međutim, da li je ovde uopšte reč o Peteru Handkeu. Ne, ne direktno. Meta ovih napada zapravo je junak njegovog romana, bezimeni pisac koji je, za razliku od svog tvorca, odavno digao ruke od pisanja.

To je glavna atrakcija ove priče, centralni trik koji Handkeu pruža daleko veću slobodu nego u prethodnim delima koja je posvetio analizi života književnog stvaraoca – konciznom „Popodnevu pisca“ (1987) ili obimnoj „Godini u ničijoj uvali“ (1994). Ovog puta on može da manevriše segmentima svoje biografije i da se poigrava sa fikcijom i iskušenjem: idejom o prestanku pisanja.

Razlog koji je Handkeovog „bivšeg autora“ naveo da digne ruke od pisanja bila je neverovatna osetljivost na buku. U jednom trenutku više nije mogao da podnese ni zvuk olovke na papiru. Dobijao je osip kada bi dodirnuo list papira, naročito prazan: bilo je dovoljno da čuje njegovo šuštanje.

U njemu, međutim, još uvek bukti potreba da kreira priče. Šta mu je preostalo? Usmeno pripovedanje. Stoga poziva grupicu slušalaca (sedmoricu muškaraca) na brod ukotvljen na reci Moravi, negde između Velike Plane i sela Porodin.

Handkeov junak (i alter ego) živi u izolaciji, na brodu-hotelu „Moravska noć“, koji inače ne prima goste i opremljen je „prevelikom zastavom neke odavno potonule ili izvetrele zemlje“ (verovatno Jugoslavije). Tu, na njegovom brodu, počinje duga noć ispunjena pripovedanjem.

Morava je jedna od četiri reke do kojih je Handkea vodilo „zimsko putovanje“, opisano 1996. godine u knjizi „Pravda za Srbiju“ (bio je to jedan od njegovih neuspešnih pokušaja da promeni odnos zapadne javnosti prema raspadu Jugoslavije).

Junak „Moravske noći“ po povratku sa svog najnovijeg putešestvija po Evropi poziva prijatelje na brod kako bi im – u prisustvu tajanstvene žene koja, po svemu sudeći, sada živi sa njim i zadužena je za brigu o gostima – podneo izveštaj o onome što je doživeo.

Handke je pripovedanje o „kružnom i cik-cak“ putu odlučio da poveri kolektivnom „mi“ (koje se tek ponekad raspada na pojedinačne glasove): putnikovim „slušaocima, njegovim (manje ili više) prijateljima“. Oni istovremeno komentarišu i način pripovedanja i upotrebu jezika, a s vremena na vreme se čak i pitaju da li je možda istina „ono što je evropska štampa predviđala, i o čemu je kasnije izveštavala: da je njihov stari prijatelj na pragu ludila“.

Ruta opisanog putovanja navodi čitaoca na zaključak da Handke u „Moravskoj noći“ svodi bilans vlastitog života, naoružan dobrim raspoloženjem i jasnom svešću o sopstvenim nedostacima. U dvanaest poglavlja, on posećuje važne stanice iz vlastite biografije – vraća se, u izvesnom smislu, svojim evropskim korenima. Jedan deo priče posvećen je autobuskom putovanju do Beograda, a zatim poseti ostrvu koje ovde nosi ime Kordura, na kome je „nekadašnji autor“ napisao svoju prvu knjigu (Handke je svoj prvi roman „Stršljenovi“ napisao 1966. na jugoslovenskom ostrvu Krk).

Put ga dalje vodi preko Španije u Nemačku, do planine Harc i rodnog kraja njegovog oca, koga nije imao priliku da upozna. Zatim u rodnoj Austriji odlazi u posetu bolesnom bratu. Ovde nanovo dolazi do namernog preplitanja umetnosti sa stvarnošću, a jedina razlika je u tome što je Handke dobro poznavao svog oca. Slično bratu bivšeg pisca i Handkeova polusestra je jednom prilikom izjavila da je mladi Peter na početku književne karijere terorisao porodicu preteranom nesigurnošću i sumnjom u svoje sposobnosti.

„Moravska noć“ je najsofisticiranija Handkeova knjiga o pripovedanju, pisanju i životu pisca. Nikada se do sada nije ovoliko otvorio. U kontekstu priče o stvaralaštvu, u centar pažnje dospeva i odnos prema ženama. Samo jednom – za vreme njegove prve veze na ostrvu Kordura – pisanje i ljubav su koegzistirali u životu bivšeg pisca. Nakon toga je zaključio da oni nikako ne mogu ići pod ruku.

Ubedio je sebe da pisanje zahteva tip egzistencije koji „nadilazi ljubav“. On čak svojim slušaocima priznaje da je jednom zamalo isprebijao ženu koja ga je ometala dok je radio.

I ovde imamo posla sa autobiografskim detaljem. Glumica Mari Kolbin, Handkeova nekadašnja partnerka, javno je govorila o nasilnoj strani njegove prirode: „Još uvek čujem kako moja glava udara o kameni pod. Još uvek osećam udarce planinarske cipele u stomak...“ Pisac je najčešće imao veze sa glumicama – od Libgart Švarc do Žane Moro, Sofi Semen i Katje Flint.

Ono što je sasvim sigurno zajedničko Peteru Handkeu i njegovom fiktivnom bivšem kolegi jeste potreba da budu potpuno izolovani, da svet posmatraju iz perspektive usamljenika: i to u doslovnom smislu, kao neko ko se najradije prepušta hodanju, često besciljnom tumaranju, prelazeći tek poneku deonicu vozom ili avionom. To izgleda otprilike ovako: „Još uvek je bila sredina dana i sijalo je sunce. Imao je vremena. Dovoljno za sunčanje. Zato je odlučio da od aerodroma krene peške – negde, bez određenog cilja – i dozvoli da ga vode ulice, staze, polja, horizonti.“

Handkeov junak se dobrovoljno odrekao navike da tokom putovanja hvata beleške. Ali nije teško primetiti da neki od pasaža u knjizi dolaze najverovatnije direktno iz Handkeovih beleški. To su jednostavni nizovi naizgled usputnih zapažanja poput ovog: „Bicikl se prevrnuo. Žena je imala sivozelene oči. Čovek je na obrazu imao ožiljak. Grana je poskočila kada je ptica poletela... Turčin i Azijac sporazumevali su se austrijskim dijalektom.“

Priča se završava trinaestim poglavljem. Na kraju noći, sve nestaje: brod, slušaoci, žena, pa čak i knjiga koju je sanjao. Usamljeni pisac se u sivilu zore pita šta je zapravo tražio na Balkanu. Na to pitanje nema odgovora, ali ostaje nam ova impresivna, iznenađujuće univerzalna i savremena knjiga, koja nije nastala za jednu noć, već između januara i novembra 2007. godine.

Autor: Folker Hage
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković