Krvavi događaji od 3. maja 2023. godine su, iz najtužnijih razloga, vratili pažnju naše čitalačke publike na roman američke autorke
Lajonel Šrajver (1957), koji je u međuvremenu, osim nagrade
Orindž, imao značajan proboj zahvaljujući istoimenom i široko gledanom filmu
Lin Remzi. Naime, u knjizi je junak, čije se ime krije u naslovu, sa nepunih šesnaest godina počinio masovan zločin nad školskim drugovima. Pošto je ljudski mozak i dalje nedovoljno naučno proučen, a čisto zlo makar delimično nerazumljivo, ni sama autorka ne odgoneta do kraja mentalne mehanizme koji su doveli do odluke da sin njene glavne junakinje Eve Kačadurijan počini monstruozno višestruko ubistvo. Međutim, Šrajverova svojim čitaocima pruža mnoštvo putokaza pomoću kojih mogu sami da pokušaju da daju odgovore na pitanja koja njena protagonistkinja neprestano postavlja sebi.
Da li to što se Eva odlučuje na rađanje, bez istinske želje za potomstvom, odrazilo na nedostatak empatije njenog sina? Da li se psihopata rađa ili postaje? Koliko je krivica na ocu koji povlađuje sinu svakom mogućom prilikom, iako očigledno nešto nije u redu s njim?
Kao i svaki psihopata, Kevin je manipulativan, pa uspeva da se pred ocem prikaže kao anđelak, budući vitez, a svoje pravo lice čuva za majku koja ne uspeva da ubedi svog muža u istinsko i zabrinjavajuće stanje stvari. U takvim okolnostima, naslovna sintagma označava stalne pokušaje za dostizanjem kakvih-takvih porodičnih kompromisa i površnost u obrađivanju dubljih problema, pa se tako pretvara u sarkastičnu sintagmu. Na kraju krajeva, postavlja se i pitanje: koliko krivicu za ovakve slučajeve ima američko, ili zapadnjačko društvo, koje kad dođe do katastrofe, osuđuje roditelje maloletnog ubice, a prethodno preko medija uživa u sadržajima koji ga u stvanom životu zaprepašćuju?
Putokazi koje Lajonel Šrajver upućuje čitaoca dati su na strukturno vrlo mudar način. Eva Kačadurijan svom bivšem mužu i Kevinovom ocu Frenklinu upućuje mahom duga pisma iz kojih se štivo i sastoji. Koristeći flešbekove, objašnjava ono što je njemu u sagledavanju naravi zajedničkog sina promicalo, ali i najavljuje centralni događaj romana. Iako to autorka nije formalno učinila, te i pored epistolarno-flešbekovskog postupka, čitalac lako može da razluči da se po različitim emocijama i događajima siže može podeliti na tri celine: a) Eva i Frenklin kao srećan par; b) porodica nakon Kevinovog dolaska na svet; c) događaji posle njegovog zločina. Sva pitanja, i mnogo više njih, koja su navedena u prethodnom pasusu glavna junaka postavlja sebi, uz prateću grižu savesti.
Iako je Kevin zagonetniji, neodgonetljiviji, Eva je oslikana kao izrazito nezahvalan lik s obzirom na širinu njenog emocionalnog spektra, koji obuhvata i hladnoću, i empatičnost, i ambicioznost, i dostojanstvo i, kad treba, poniznost, i odgovornost, i realističnost, samozavaravanje, kajanje… što gospođu Kačadurijan čini verovatno jednim od najsloženijih ženskih likova svetske književnosti dvadeset prvog veka.
Mada, i Kevin ume veoma da iznenadi. To nije slučaj samo onda dok je sve koliko-toliko u redu i kad on, svojih manipulacija radi, povremeno okreće leđa ocu i ulazi u kratkotrajne „koalicije“ s majkom. Na samom kraju romana i Evinih dvogodišnjih poseta sinu u popravnom domu, on je iznenađuje odgovorom na pitanje zbog čega je počinio masakr i poklonom koji joj daje. Samim tim je zagarantovano veliko finalno iznenađenje čitaoca, koliko god da ih je morao doživeti u prethodnom toku štiva.
Autor: Domagoj Petrović