Prikaz romana „Mapa oproštaja“: Smrt je nasledna bolest

Groteska, karikatura, satira i ostali slični načini umetničkog izraza često znaju da u prvi mah šokiraju i izazovu kod gledaoca ili čitaoca osećaj da je autor malo preterao, ali se vrlo brzo javi, samo od sebe, i pitanje: a šta je to autor prikazao iskrivljeno, pogrešno ili zlonamerno, kad je sve baš tako u stvarnosti?

Gotovo da nema stranice u romanu „Mapa oproštaja“ nakon koje se neće javiti blago čuđenje zbog neobičnih postupaka samih likova ili zbog pomalo nadrealnog ambijenta u kome se događaj odigrava, no maltene istog momenta postaje jasno da je pisac predočio suštu istinu, samo kroz ogoljavanje (i bukvalno ogoljavanje, ali o tom potom) i karikiranje svakodnevnih ličnih i javnih zgoda i nezgoda.

Prvo što pada u oči, to je da se radnja dešava u izmišljenom mestu koje je nazvano Mitrograd, ali već nakon prvih poglavlja zapitaćemo se: a koji to stvarni grad nije bukvalna slika i prilika Mitrograda?

Iz povremenih vraćanja u mitrogradsku prošlost može se na mapi sveta (konkretno: na mapi Balkana) pretpostaviti tačka na kojoj je pisac Siniša Soćanin zamislio mesto obitavanja porodice Dimitrijević i njenih članova, koji s generacije na generaciju prenose ime iz čijeg je hipokoristika izvučen naziv grada. Ipak, to ne znači da je Mitrograd, kao pojam, lišen univerzalnih dimenzija – naprotiv, svako može u tom mestu prepoznjati i obrise sopstvenog zavičaja, naročito u karakterističkoj megalomaniji kojoj podleže svaki urbani mikrokosmos. Čak i zbivanja koja zadiru u domen fantastike, a bez kojih Mitrograd ne bi bio to što jeste, takođe se lako prepoznaju kao odjeci mentaliteta gotovo svakog komšiluka i čaršije, a najefektnije se razobličavaju upravo kroz karikaturu, kako kroz napisanu tako i kroz izvajanu.

Pišući o događajima koji jesu svakodnevni, ali na nesvakidašnji način, Soćanin je načinio pun krug time što je krajnje i konačno značenje jednog postupka ili događaja vratio u stvarnost upravo putem unošenja čudesnih elemenata, bilo da su to duhovi mrtvih, bilo da se živ čovek ponaša kao da je mrtav.

I opet dolazi pitanje: pošto je smrt ionako neminovna – čak toliko da se može reći kako je nasledna još od prve generacije živih bića – šta je onda čudno ako neko odluči da se ponaša kao mrtvac dok je još uvek živ?

Ako je naslov romana pomalo apstraktan, objašnjenje bi se moglo pronaći u naslovu poglavlja Mapa zaboravljenih oproštaja, koje odudara već time što je duže od prosečne dužine ostalih poglavlja, jer pojedina zauzimaju manje od jedne stranice, pa bi se „Mapa oproštaja“ stoga mogla okarakterisati i kao roman koji je većim delom sačinjen od proznih minijatura. Slučajno ili ne, upravo negde na sredini romana nalazi se poglavlje čiji je naslov proširen u odnosu na sveobuhvatni naslov, i to rečju koja u sebi sažima jednu od tajni života, a to je zaborav. I koliko god da sâm naslov deluje neobično, njegova se uobičajenost sagledava kad se shvati da život čine zaboravljeni oproštaji, pošto je bez njih teško napraviti i jedan naredni korak, a kamo li opstati dok stara nasledna bolest ne dođe prirodnim putem.

Uglavnom se magičnim rešenjem svih problema smatra rečenica: „Car je go!“, ali ova metafora je u Soćaninovom romanu takođe podložna korenitim promenama, pa umesto da prstom pokazuje tuđe mane i tuđu golotinju, glavni junak će, pod uticajem sugrađanina poznatog kao Carev Džo (da li pseudonim slučajno podseća na rečenicu iz čuvene bajke?), početi od samog sebe. Ali bez koraka koji su sigurni upravo zato što se goli tabani neprestano prže, život i ne bi bio ništa više nego iščekivanje bolesti koju je svako nasledio već samim rođenjem.

Autor: Dušan Milijić