Prikaz romana „Mali čoveče, šta sada?“ Hansa Falade

Alem-kamen za izgradnju životnog i naučnog, suštinski bilo kakvog stava su činjenice. Fakti su to koji svojom neumoljivošću determinišu naše postojanje. Susrećemo ih od najranijeg doba. Šta su informacije koje dobijamo u formativnom dobu od roditelja ako ne činjenice? One na kojima ćemo zasnovati svoje kasnije stavove o životu i svetu oko nas. Ne razlikuje se ni škola, koja je kod nas, nažalost, potpuno pogrešno koncipirana. Model enciklopedijskog obrazovanja kojem je cilj da učenik u sebe primi što više činjenica, dovodi samo do njihovog gomilanja. Gotovo je tragikomično hvaljenje starijih generacija o količini podataka i znanja koje su nekada upijali u sebe, a sledstveno tome i kuđenje raspojasane omladine koja nema pojma ni o čemu. Nikako da se postavi pitanje ima li ikakvu svrhu to nesuvislo gomilanje bez upotrebne vrednosti. Još 1955. godine Pekić naše obrazovanje naziva vežbaonicom poslušnosti u kojoj se nagrađuju osobine robova. Tako on na konkretnom primeru izučavanja istorije govori: „Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.“ Istorija je i naša tema. Shvaćena kao dosadni niz datuma, onih oko kojih se gomilaju događaji i ličnosti, ona neretko biva okarakterisana kao nesuvisla rabota. Pokušajte primera radi da svom detetu, ili još bolje samome sebi, objasnite uzroke za izbijanje najvećeg vojnog sukoba u istoriji čovečanstva, krvavog Drugog svetskog rata. I koliko god ponavljali one dobro poznate istorijske podatke, slika pred vama neće biti potpuna. Faliće tanana nit, gotovo magijska moć, kojom se činjenice pretvaraju u stvarnost. Ona nit koje puko znanje transformiše u mogućnost da se život razume u svim svojim slojevima i nijansama. A baš to bi trebalo da bude suština obrazovanja. Iznalaženje načina da se razumeju skriveni mehanizmi koji upravljaju našim životima. U slučaju istorije to su oni mehanizmi koji se neprestano ponavljaju. Najjednostavnije rečeno, spoznavanjem prošlosti mi saznajemo svoju sadašnjost i još bitnije budućnost, baš kao u onoj čuvenoj latinskoj sentenci o istoriji kao učiteljici života. Veliku pomoć u tom pretvaranju činjenica u razumevanje života nam daje književnost.

Smešten u poslednje godine Vajmarske republike, roman „Mali čoveče, šta sada?“ prati životni put bračnog para, Johanesa Pineberga i Janjice. Mladalačka ljubav, začeta u nemačkoj provinciji, biće krunisana brakom i trudnoćom. Ali napolju besne oluje. Ludačko vreme u kojem je nemoguće normalno živeti svaljuje se na njihova pleća. Da sve bude još gore, Johanes ostaje bez posla i sa Janjicom biva prinuđen da se preseli u Berlin. Prelazak u veliki grad, tamo gde ih susreću korupcija, slom svih humanističkih vrednosti i nepravda, skopčan je sa gotovo natčovečanskim trudom Johanesa da nekako othrani svoju porodicu. Epopeja nalik antičkim tragedijama nalazi se pred mladim bračnim parom.

Objavljen 1932. godine, roman „Mali čoveče, šta sada?“ prikazuje prelomno vreme prednacističke Nemačke. U čemu je njegova vrednost? Na prvom mestu, to je stil. Kao sledbenik tada vodećeg nemačkog umetničkog pravca nova stvarnost, Hans Falada predstavlja život onakvim kakav on jeste. Nalazeći se na tankoj liniji dokumentarizma on ipak uspeva da roman preobrati u vrhunsko književno delo, i to ponajviše izuzetnom predstavom mladog bračnog para. Njihove avanture, silni događaji, padovi i usponi nas podsećaju na knjige napisane u onoj čuvenoj pikarskoj tradiciji. Vi čitajući ovaj roman neminovno imate utisak da se pred vama nalazi novi Dikens. I to bez onog obaveznog hepi-enda. Život u svoj svojoj veličanstvenosti, ali i u padu, tako se ocrtava pred očima svakog čitaoca.

Hans Falada spada u red najznačajnijih nemačkih književnika prve polovine dvadesetog veka. Iskustvo čestog seljenja u detinjstvu, otac mu je bio sudija, okrenulo ga je ka introspekciji i knjigama. Kao mladić doživljava tešku saobraćajnu nesreću lečenu sedativima. Oni će kasnije izazvati veliku zavisnost i česte boravke u psihijatrijskim ustanovama. Do objavljivanja ovog romana radi kao kancelarijski službenik (za šta je i robijao nekoliko puta zbog pronevere novca). „Mali čoveče, šta sada?“ mu donosi slavu i mogućnost da se izdržava od pisanja. Slede desetine romana, od kojih posebno treba pomenuti „Pijanca“, „Veselog naslednika“ i „Gvozdenog Gustava“. Označen od strane nacista etiketom nepoželjnog autora, tokom Drugog svetskog rata živi povučeno. Po slomu nacista postaje gradonačelnik Feldberga. Na tom mestu neće ostati dugo. Posle nervnog sloma preminuo je 1947. godine, ne dočekavši objavljivanje svog najznačajnijeg dela „Svako umire sam“.

Pomenuli smo već jednom umetnički pravac, novu stvarnost, kojem je Hans Falada pripadao i koji je odredio njegovo stvaralaštvo. Odbacivanjem pređašnjih „izama“, ovaj pravac je okrenut ka stvarnom i životnom. I baš to stvarno u slučaju ovog dela isijava. Čitajući roman „Mali čoveče, šta sada?“ vi ćete prisustvovati usponu nacizma i prelomnim događajima koji će dovesti do kasnije tragedije, ali ćete te događaje i razumeti. Raspojasani populizam, Hitlerov gnev, sva ta silna obećanja o pravdi i boljem životu, pala su na pogodno tle. Među ogorčene ljude, uništene nepravdom, siromaštvom i korupcijom. I seme zla je počelo da raste. Mi zahvaljujući Hans Faladi to možemo da vidimo. Tog malog čoveka pred čeljustima zveri, onoga koji traži spas u ludačkom vremenu. To više nisu činjenice, to je život. Onaj koji se neprestano ponavlja kesereći nam se u lice. Pogotovo danas. Setite se toga kad pomislite na svoje siromaštvo i lidere koji vam obećavaju svetlu budućnost. Isto tako je bilo i nekada. I ne mislite da su to samo činjenice i istorijski podaci. Ne, to je tragedija koja će se neprestano ponavljati sve dok ne budemo razumeli kako ona nastaje i odakle dolazi. A kada se shvata i razume, tragediju je lako sprečiti.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com