Prikaz romana „Mačka i miš“ Gintera Grasa

13. aprila ove godine umro je Ginter Gras, pisac čije je delo temeljno oblikovalo očekivanja koja je moja generacija imala od modernog književnog dela. 17. aprila iz štampe je izašao njegov kratak roman „Mačka i miš“ u izdanju Lagune. To su dva povoda da se ovo delo još jednom kritički pročita.

„Mačka i miš“ je drugi roman u Grasovoj gdanjskoj triologiji. Preostala dva su „Limeni doboš“ i „Pseće godine“ (oba nedavno ovjavljena u Laguni). Romane, osim toga što se sva tri dešavaju u Granjsku za vreme i oko Drugog svetskog rata, vezuju i neki likovi. Tako u „Mački i mišu“ postoji rečenica: „neki švrća, jedva da je imao tri godine, poče da udara u dečji limeni doboš, nespretno i monotono.“ Reč je, naravno, o Oskaru Maceratu iz „Limenog doboša“. Jedan od likova u „Mački i mišu“ je i Tula Pokrifke koja će se pojaviti i u „Psećim godinama“ ali i u „Hodom raka“ (koji nije deo gdanjske triologije). „Mačka i miš“ je daleko kraći roman od druga dva, samim tim i daleko pregnantniji, jasnije vođen, i sveden na dva lika – Pilenca, pripovedača, i Joakima Malkea, protagonistu. Ovaj odnos pripovedača i protagoniste je u knjizi realizovan tako što je jedan posmatrač a drugi posmatrani. Zapravo ovo je nešto što čini sastavni deo njihovih likova. Kada Pilenc primeti Malkea u crkvi kako se moli, kaže: „Nego možda je Joakim Malke primetio da je dostupan pogledu i pomerio se. Možda se potpomogao preteranim gutanjem da bi privukao staklaste oči Device, koja je stajala sa strane; jer ne mogu i neću da verujem da bi Ti išta, pa i najneznatnije učinio bez publike.“ Malke je posmatrani, onaj koji želi da bude posmatran, da se o njemu pripoveda. Pilenc, međutim, predstavlja nepouzdanog pripovedača. Priča počinje tako što je jedna mačka pomislila da je Malkeova ogromna Adamova jabučica miš. Međutim, Pilenc se ne seća da li je mačka sama krenula na miša, ili ju je neko tu stavio ili ju je on stavio. Na sličan način se neće odmah setiti u kom je kraju živeo Malke mada će dati detaljan opis njegove kuće. Ipak, najnepouzdanije je ono što govori o svom odnosu prema Malkeu. S jedne strane postoji divljenje, s druge zavist. Njihov odnos bi se mogao protumačiti kao odnos ljubav–mržnja. Međutim, i za taj odnos saznajemo od nepouzdanog pripovedača. O njemu saznajemo tek pošto se sve što se ima dogoditi u romanu dogodilo. Knjiga koju čitalac čita može biti Pilencovo opravdanje za ono što je učinio Malkeu. To je vidiljivo iz samog stila gde se u istoj rečenici sa pripovedanja u trećem licu prelazi u pripovedanje u drugom licu. Knjiga kao da nije namenjena čitaocu, već samom Malkeu, pred kojim pripovedač želi da se opravda.

Simbolika mačke i miša je višestruka. To su Pilenc i Malke, to je društvo i Malke, to je Nemačka i Poljska. U nekim trenucima stvari se obrću, pa tako prilikom Malkeovih trijumfa pripovedač je taj koji postaje miš, koji je inferioran. Ipak, simbolika mačke i miša upućuje i na ovaj odnos pripovedača i protagoniste, posmatrača i posmatranog. Mačka je posmatrač koji čeka da miš načini pogrešan potez.

Odnos onoga što čitalac saznaje o jednom i o drugom krajnje je nesrazmeran. Pripovedačevo ime se spominje tek u osmom poglavlju: „Ja Pilenc – šta znači u stvari moje prezime?“ O njemu se kroz roman malo toga saznaje. Ponešto o stradalom ocu i bratu, neki njegovi planovi i to bi bilo sve. O Malkeu se, s druge strane, saznaje bezbroj detalja. Gras je majstor u razvijanju likova. Paradoksalno, Oskar Macerat iz „Limenog doboša“, uprkos tome što prestaje da raste sa tri godine, pretrpljuje niz promena. Malke takođe. Malke je osoba koja želi da se dokaže. Od neplivača, on postaje najveći ronilac u društvu koji iz vode iznosi razne predmete sa olupine minolovca oko koje se odvija najveći deo priče. Dobar je učenik, sposoban u svemu, hrabar, drzak. Dve epizode posebno ilustruju njegov lik. Prva je prilikom scene grupne masturbacije sa Tulom Pokrifke. Od svih dečaka, jedino Malke ne pristaje na tu igru i ostaje u gaćama. Kada ga Tula ubedi da pokaže svoju alatku, ispostavlja se da je ona daleko veća od onih koje imaju ostali dečaci. Malke nije bio stidljiv, nije imao ni šta da krije, zbog čega je osoba koja inače želi da bude u centru pažnje htela da propusti ovu priliku? Zbog toga što je takvo pokazivanje superiornosti za njega bilo previše lako, što nije zahtevalo ništa, zbog toga što njegova obdarenost nije imala nikakve veze sa njegovom voljom i trudom, što je bila prost dar prirode. Malke je želeo da mu se dive zbog onoga što je postigao.

Druga scena je scena u kojoj Malke ukrade gvozdeni krst jednom oficiru, nekadašnjem đaku njihove škole, zbog čega nastane prava pometnja. Na njega niko ne sumnja osim pripovedača. On nalazi Malkea na minolovcu, sasvim golog, samo sa krstom oko vrata. Ova scena pokazuje još jednu važnu osobenost Grasovog stila. Ona je gotovo ikonična. Ne bih pogrešio kada bih je nazvao objektivnim korelativom za ceo roman. S jedne strane tu je goli Malke, njegova neprirodno velika adamova jabučica (koja može simbolizirati veliku muškost) i njegov ogroman ud. S druge, tu je gvozdeni krst, simbol Nemačke, simbol ratnog uspeha, ukraden, na golom telu dečaka. Simbolika adamove jabučice i uda, nasuprot simbolici gvozdenog krsta. Ne bih želeo da ove simbole prevodim do kraja, u smislu da je golo dete porazilo velikog osvajača ili da je odlikovanje samo upola moglo prekriti Malkeov ud, tako da je ono samo po sebi moglo biti kompenzacija za nešto što se na taj način nikada neće dobiti. Ne mislim da tumačenja u tom smeru ne bi bila delimično opravdana već da su daleko siromašnija od ikonične slike koju Gras daje.

Kada je reč o prikrivanju adamove jabučice, osim gvozdenog krsta, za nju će Malke zakačiti i šrafciger kojim se služio da razmontira stvari sa starog minolovca; u jednom trenutku će u modu uvesti i kićanke koje se vezuju ispod brade, koje su naglašavale njegovu adamovu jabučicu koliko su je i prikrivale. Ovo prikrivanje adamove jabučice, podseća na prikrivanje uda. Prikrivanje prevelike muškosti.

Osim adamovom jabučicom, Malke se izdvaja i svojim katoločanstvom (posebno obožavanjem Device Marije), kao i Poljskim prezimenom. Ono što poseduje, što mu je dato u nasleđe, jeste ono zbog čega se nalazi na margini. Njegova želja je da to prevaziđe, da se dokaže.

Epizoda sa krstom se završava tako što Malke vraća ukradeni predmet zbog čega biva prebačen u drugu školu. Igra mačke i miša ovde postaje zanimljivija. Pripovedač ne vidi Malkea, ali prati njegove tragove. Vidi pisma koja šalje svojima. U jednoj kupaonici mu se učinilo da je video njegov ud.

Konačni susret Malkea, izmenjenog, debelog, na kome se adamova jabučica još jedva videla, i pripovedača vezan je za Malkeovu želju da u svojoj školi održi govor sličan onima koje su oficiri koji su ranije dolazili držali. Zbog njegovog nekadašnjeg prekršaja, ova molba mu biva odbijena, uprkos svim razorenim tenkovima i velikim herojstvima koja je počinio. Malke, Veliki Malke, kako ga pripovedač zove posle epizode sa ukradenim krstom ovim biva poražen. Posmatrač je izgubio publiku. Odlučuje da dezertira. Pilenc ga ne želi kod sebe već mu predlaže da ode na brod, u tajnu prostoriju, Malkeovo svetilište, sa konzervama hrane. Pritom ga opominje da ponese otvarač. Kada su na brodu, Pilenc ga pušta, ne dajući mu otvarač. Posle nekoliko pokušaja da lupkanjem po palubi komunicira sa Malkeom, odlazi. Malke je možda već bio mrtav. Međutim, pripovedač to ne zna zasigurno. U oktobru pedeset devete na jednom skupu onih nosilaca viteškog krsta koji su preživeli on začuje i Malkeaovo ime, ali ovoga nema.

Završetak romana ukazuje da ga je on možda i čekao. Ova scena podseća na jednu s početka „Limenog doboša“ kada je Oskarovog dedu jurila policija i on skočio u vodu da se više ne pojavi. Oskar kaže da je on možda sada bogataš u Americi. To što Malkeova smrt nije pouzdana već samo verovatna uslovljava i stil pripovedanja, kao i što predstavlja motivaciju da pripovedač ispriča priču. Ovo je knjiga-pismo, upućena Malkeu. Pripovedač pokušava da podseti Malkea da mu je on bio jedini pravi prijatelj, podseća ga šta je sve učinio za njega, da ga nije ocinkario za krst, čak i na to da ga je upozorio da ponese otvarač. Tako u narativnoj strukturi imamo Pilenca i Malkea kao likove, Pilenca kao pripovedača i Malkea kao onoga kome se pripoveda. Međutim, dok je Malke kao lik vidljiv, a Pilenc samo posmatrač, ovde su stvari obrnute – Malke je nevidiljivi sudija koji saslušava Pilenca koji je vidljiv, koji se opravdava. Sam čitalac nije u mogućnosti da do kraja razume šta se između njih dogodilo i šta se događa, on je nemoćan da sudi i ostavljen je da koliko može samo posmatra igru mačke i miša.
 
Autor: Nikola Živanović