Prikaz romana „M. Sin veka“: Otac stoleća

Da Benito Musolini posle Prvog svetskog rata nije iskoristio nezadovoljstvo svojih sunarodnika Versajskim sporazumom i osećaj ugroženosti sovjetskom revolucijom da pređe sleva radikalno udesno i na silu preotme italijanski parlament, Adolf Hitler bio bi lišen uzora čije će dejstvo sa svojim pristalicama uspešno imitirati u nemačkoj politici. Da pak Fransisko Franko, pod najpre Dučeovim a onda i Firerovim rimskim pozdravom i nacionalpopulističkom ideologijom, nije oružano ustao protiv levičarsko-republikanske vlasti u Španiji i uz pomoć potonje dvojice pobedio u lokalnom građanskom ratu, ne bi došlo do preduslova za Drugi, svetski. U tom smislu je upravo Benito Musolini ključni političar prve polovine, ako ne i celokupnog dvadesetog veka. Tako je prvi roman italijanskog pisca Antonija Skuratija (1969) iz najavljene tetralogije o Dučeu komotno mogao nositi naslov „M. Otac veka“.

Štivo „M. Sin veka“ pokušava da pronikne u uzročnike figure koja je bila ključna za formiranje svih onih ultradesnih diktatora sa rimskim pozdravom – od Hitlera i Franka do Pavelića – ali i gotovo svih savremenih populističkih vlastodržaca. Kao što je svoju izvornu pripadnost socijalizmu promenio za kreiranje fašizma, tako je Musolini prvi političar koji je fasciniranost avangardom ovaplotio u performanse pred pokornom masom i eksponiranje vlastitog tela: savršene poluge populizma jer ono je nešto što, pobogu, svi imamo. Iako je savesno istoriografsko istraživanje prisutno na svakoj stranici knjige „M. Sin veka“, ključni u njoj jesu poluge književnog stvaralaštva, koje učvršćujući kontekst svih citiranih novinskih i isečaka iz istoriografije, omogućuju dubinu i složenost koje uvlače čitaoca u utrobe čudovišta u nastajanju. Ukoliko se time postiže lakše uspostavljanje odnosa prema glavnog junaku, od sržne je važnosti što je, kolažnim postupkom naizmeničnog pripovedanja iz prvog i trećeg lica i suzdržanošću svog naratora, Skurati znalački satkao nadideološko štivo, jer ovo nije ideološko već književno delo koje govori o preideologizovanom glavnom junaku. Na kraju krajeva, jednosmerni antifašistički traktat politički bi suzio dejstvo teksta koji je, ovako, znatno univerzalniji; uostalom, dovoljno je što je autor pustio svog protagonistu da slobodno deluje, kako je već to činio u istoriji; zaključak o njemu je već time obezbeđen.

Pošto se u svom formativnom diktatorskom razdoblju na razne načine okoristio gotovo svim strukturama društva, može se reći da je onog koji je dao neprikosnoven uticaj na desne totalitarizme stvorila njegova država. Utoliko je jednako značajno autorovom fokusiranju na Musolinija Skuratijevo bavljenje bivšim socijalističkim nezadovoljnicima ishodom Prvog svetskog rata koji će postati udarne crne košulje, zemljoposednicima koji će ih potplaćivati da krvavo suzbiju sindikalističke i radničke štrajkove, ženama koje su omogućile novac Dučeu da bi ih on iskoristio i manje-više brutalno ih se rešio, a ništa manje intrigantno ni bitno nije ni Benitovo sadejstvo s avangardistom Marinetijem i pesnikom i političkim avanturistom D’Anuncijem.

Posebnu ulogu u romanu igra onovremena italijanska opozicija. Naspram većine levičarskih poslanika, koji svojom inertnošću omogućuju uspon glavnom junaku romana, stoji lik socijaliste Đakoma Mateotija, koji učvršćuje književni legitimitet štiva. On je jedini pravi antagonista Musoliniju, i po beskompromisnom delovanju na razobličavanju fašističke izborne krađe i po tome što njegov brak sa Velijom Titi svojom čistotom čini kontrapunkt (van)bračnim vezama glavnog junaka. Upravo Mateotijeva smrt sa strane crnokošuljaša uvodi u završnu scenu romana u kojoj Musolini definitivno preuzima vlast. Nastavak priče sledi u vidu knjige istog autora – „M. Čovek proviđenja“.

Autor: Domagoj Petrović