Prikaz romana „Ljudi bez grobova“: Izuzetno i kompleksno

Halilovićeva knjiga „Ljudi bez grobova“ me je intrigirala na više načina. Pitala sam se šta znači ovakav naslov, zašto je nerešeni matematički problem Goldbahove hipoteze uzet kao podnaslov, zašto su jaja u svakom naslovu poglavlja. Sve u svemu, interesantan roman koji govori o potrazi za ocem i istinom.
 

Pa kaže dalje u tekstu:

Ako se negdje ujedem za jezik, ako i preskočim kakav detalj, neće to biti da bih sebe poštedeo, negdje se moramo izmaknuti od istine, jer istina je kao bunar – neko se hladne vode napije i okrijepi dušu, neko se tamo strmoglavi i sretne smrt. Sve što počinje, neminovno teži ka tome odakle je počelo. Kad okončam ovu priču, doznaću zašto sam zapisivao.

Ovako stoji na početku romana. Zasnovan je na istinitim dešavanjima o odmetniku koji je ubijao ljude, tražeći pravdu za svoje slomljeno srce. Doživeo je kao tragediju to što su mu voljenu devojku udali za drugoga. Pisac Halilović je istraživao i skupljao građu skoro 30 godina. Prvobitni naziv knjige je trebalo da bude „Sunčevo jaje“. U konsultaciji sa urednikom promenjen je u „Ljude bez grobova“. Zaista ima likova kojima se ne zna mesto groba, ali se misli i na umetnike, koji zahvaljujući svojim delima zauvek žive.

Glavni junak Semir Numić jeste istovremeno pripovedač u knjizi. Sticajem okolnosti, zaposlio se kao bolničar u domu za lica sa posebnim potrebama. Bio je propali golman i bokser, obeležen porodičnim gubicima i očevim gresima. Nikada nije upoznao svog oca Numana Numića i majku Snežu. Odrastao je sa govornom manom – mucanjem, tako da se okrenuo književnosti i pisanju, želeći da tako izrazi svoj unutrašnji svet. Pratimo njegovu potragu za biološkim ocem, ali i onim mitskim, antičkim i drugim vrstama očeva. Priču o ocu Numiću gradi na osnovu tuđih priča:

Pišem ono što su drugi vidjeli onako kako su vidjeli; pišem i ono što su drugi čuli, prepričavali i dopričavali. Njihova istina biće i moja istina o mom ocu. Njihova laž biće i moja laž.

Numan Numić je ostao poznat javnosti kao odmetnik i ubica. O njemu su kolale razne priče, ljudi iz palanke su se zamajavali vestima o poteri za njim. Pitanje je šta je zapravo istina. Davali su mu natprirodne sposobnosti, pripisivali tuđa ubistva, nudili nagrade za njegovu glavu. Numan je rano ostao bez roditelja, odrastajući uz stariju sestru Bademu i mentalno rastrojenog brata Zlatana. Istorija se na neki način ponovila. Njegov sin Semir je takođe proveo detinjstvo uz ove ljude. Tetka Badema je, nažalost, takođe bila poznata u toj sredini po ubistvu. Provela je određeno vreme u zatvoru. Niz grehova, gubitaka i čudnih dešavanja pratio je ovu okrnjenu porodicu.

Ima nadrealnog u „Ljudima bez grobova“. Recimo, interesantna je pojava meteorita, koji su meštani nazvali „sunčevim jajetom“. Pao je sa neba u dvorište Semirove kuće i tu je sijao danima. Bio je događaj o kojem se pričalo. Zatim, neki likovi su nadrealno izgledali. Na primer, Gulaš, koji je bio toliko debeo čovek da nije izlazio iz kuće. Plaćao je drugima da mu čuvaju nojeve dok je on samo jeo i posmatrao kroz prozor. U knjizi se pojavljuju vračare, koje mogu da ljude učine nevidljivim ili ih vežu činima.

Glavni junak stupa u kontakt sa raznim likovima. Tako saznajemo za društvene mane i nejednakosti, na primer da u sportu i zapošljavanju ima korupcije, nepotizma, političkih veza i nepravdi. Neki likovi su odani porocima i žive u iluziji, recimo, kockar Klerk. Mnogi nemaju sopstveni život, već ispunjavaju prazne dane tračevima i vestima. Ljudi koji vole književnost, poput Janka Jankovića, često budu na meti palanke. Spominju se u negativnom kontekstu urednici i bibliotekari.

Semir se sprijateljio sa spomenutim Jankom ili Janom. Obojica su bili pod senkom očevih grehova i veliki ljubitelji književnosti. Jan je zapravo bio matematičar, koji se trudio da reši Goldbahovu hipotezu. U tome je nalazio smisao života. Ono što mu se kasnije desilo nalikuje sudbini Mersoa iz Kamijevog „Stranca“. Slučajno je ranio komšiju tokom lova. Na zahtev komšije, koji je bio u mukama, ispalio je drugi metak. Jan se našao u apsurdnoj situaciji. Čini se kao da je društvo jedva dočekalo da ga javno osudi i zatvori. Oduvek im je bio sumnjiv zbog porodičnih okolnosti. Janov očuh ili otac (to nije sigurno) bio je alkoholičar, oklevetan za pedofiliju.

Jan je podržavao glavnog junaka, smatrajući kako on ima dovoljno dobru životnu priču za pisanje. Njihovi razgovori o literaturi su posebno zanimljivi.

 

Drugom prilikom mu je Jan rekao:

Ono što upamte pojedinac, porodica, narod, svedoci – to je literatura. Sve što se zaboravi jeste balast kojem nije mesto u literaturi. To što je upamćeno o tvom ocu, odmetniku, samo treba da nabrojiš, a što se detinjstva tiče, samo treba da se sećaš; što se, pak, tiče tvog pretka kojeg su fašisti streljali u Kragujevcu, tog strašnog oktobra, e, tu treba upotrebiti tuđa sećanja.

Halilović je napisao izuzetno, ali kompleksno delo. Možemo ga odrediti kao društveni, porodični i psihološki roman sa elementima ljubavnog. Uočio je veze između književnosti i matematike, kao i veze ovih oblasti sa životom. Jaje je simbol i metafora. Recimo, označava početak, rađanje života, razvijanje čoveka koji treba da se oslobodi ograničenja. Njegova ljuska nas asocira na skidanje lažnih slojeva sa istine ili otkrivanje suštine ispod površine. Ima tu još mnogo značenja. Jedna od poruka romana jeste da mi lako etiketiramo ljude prema njihovom poreklu, osobinama i slično. Teško je odgovoriti na to ko smo mi van porodičnih i društvenih okvira, teško je saznati pravu istinu o prošlosti i nama samima.
 
Autor: Mirjana Dimitrijević
Izvor: P.U.L.S.E