Prikaz romana Ljubice Arsić „Četiri kiše“ – Beleg bekstva

Već odavno, mnogoznačnost  je odlika proze Ljubice Arsić, bilo da je u pitanju knjiga pripovedaka ili roman (istim kriterijumima autorka se rukovodi i prilikom priređivanja antologija na različite teme), pa je tako i najnoviji roman ove naše poznate spisateljice, „Četiri kiše“, u izdanju beogradske Lagune pisan u tom ključu. U njegovoj razgranatosti uočavamo još jednom složenu sliku života sačinjenog od tajni koje nas razdvajaju, ali i posledica koje one ostavljaju u našim susretima sa njima.

Pitanja koja postavlja Ljubica Arsić u romanu su, naravno, dobro poznata, kao što je dobro poznato da do sada niko nije našao odgovore na njih. Oni do kojih dolazimo samo su slutnje, i zavisi samo od nas da li ćemo se sa njima pomiriti ili će u nama i dalje istrajavati zbunjenost.

Da bi sugerisala tu izglobljenost, Ljubica Arsić je roman „Četiri kiše“ podelila na 32 poglavlja od kojih neka mogu slobodno da opstanu kao kratka, uobličena priča. Ona su, međutim, vezana u roman sudbinom troje mladih junaka na pragu adolescentnosti, a koji pripadaju dvema porodicama: devojčice Milice koja se prilagođava stalnim seobama roditelja, i sestre Senke i brata Paška čija samohrana i emocionalno rastrzana majka jedva uspeva da se bavi sopstvenom decom. Na ovo troje mladih prerano je udaren pečat patnje, u potpunoj nesrazmeri sa njihovim životnim dobom.

Međutim, roman „Četiri kiše“ nije bildungsroman uprkos onome što se sugeriše na korici knjige, jer ne prati svoje likove tokom formiranja njihovih ličnosti do trenutka kada ulaze u život, po pretpostavci potpuno osposobljenih za njega. Ovo delo samo izdvaja jedno doba, adolescenciju, i samo jedno, na žalost, tegobno iskustvo iz rane mladosti. Šta će se iz tih iskustava ispiliti možemo samo da slutimo, ali „Četiri kiše“ nam o tome ne govore. One upiru prstom i u neke druge teme, te zato sipe prema zakonu asocijacija, izazvanih bogatim i neobično smišljenim poređenjima i metaforama kojih ima gotovo na svakoj stranici, pa bi se moglo pomisliti kako je ovo roman o ispitivanju njihove upotrebe u književnom izrazu, opipavanje granice do kojih se istraživanjem tog prostora može ići.

Jedna od tema, ona nostalgije, u „Četiri kiše“ vezana je prvenstveno za vreme postojanja donedavno celovite zemlje koja je nestala u besmislenom ubilačkom ratu što je razbio dotadašnju iluziju o bratstvu i jedinstvu. Ime zemlje, naravno, nije spomenuto ali je jasno o kojoj je reč po bodulskom govoru; ta se nostalgija preobražava u vrstu bola koji tišti zbog neostvarenih prvih, adolescentskih ljubavi, u romanu vezanih za letnje doba, za otkrivanje prvih erotskih drhtaja, dodira i zagrljaja i ljuljuškanja na pesku, uz šum morskih talasa. Posle čega dolaze razilazak, i bol.

Tako se ulazi u temu ljubavi, ne samo ove, „mediteranske“, kako opet piše na koricama knjige. Jer ljubav nije samo ova, mladalačka. Ljubav je jedan od imperativa ispunjenja čoveka makar donosila i agoniju; bez njenog otelotvorenja u našem iskustvu sami sebi ostajemo nedovoljni. Ta ljubav, u zrelim godinama često odbegla, ili od samog početka loš izbor, uvek je, međutim, potreba našeg samopotvrđivanja. Ljubica Arsić u ovom romanu pokazuje kako se ta neispunjenost „prevaljuje“ na decu, na mlade ljude koji veruju u nju ali se suočavaju, već tada, sa istinom da je ona samo jedna od utopija u onome što nazivamo životom.

Dve, ipak najvažnije teme kojima prethodne daju impuls tiču se bekstva od realnosti, i načina na koji je ne prihvatamo. Od najdrastičnijeg, od pokušaja samoubistva (devojčica Senka) i padanja u beznadežnu komu u kojoj nestaje njen otpor prema svemu što ju je mučilo, od izdaje majke do mogućeg osećaja krivice jer nije umela da se odupre zlostavljanju majčinog ljubavnika, do onog koje osmišljava njen brat. Paško se, pak, fiksira na kružne oblike – lica ljudi i predmeta oko sebe, ali i slike krugova koje iseca iz novina i lepi u svesku, stvarajući svoj realni svet. Krug je idealni oblik, znak apsolutnog i nepromenljivog, večnog kretanja svega, a na prvom mestu vremena: ko ga slavi, ko uspeva da o(p)stane u njemu, kao Paško, zaustaviće svu ružnoću svega što bez prekida izjeda ljudskost, i biće ušuškan u svoju stvarnost.

Beleg bekstva nije samo atribut mladosti; od realnosti bežimo svi, neko svesnije neko nesvesnije. I odrasli junaci knjige Ljubice Arsić biraju različite maske kojima se ograđuju od sveta: Senkina i Paškova majka luta od jednog do drugog neuspeha sa muškarcima, Miličini rođaci beže od seksualne intimnosti a roditelji se udaljavaju jedno od drugog. Ali ono što roman „Četiri kiše“ pokazuje jeste da se ti pogrešni izbori bekstava reperkutuju na odluke njihove dece, čime dolazimo do najteže teme u romanu, a to je seksualno zlostavljanje u porodici Senke i Paška. Zlostavljač je navodni stric, brat oca koji je davno pobegao, alkoholičar, i lažna uteha majke koja u njegovom zagrljaju svesno pristaje da zatvori oči pred onim što joj se u kući događa. Novina u ovom rukopisu Ljubice Arsić jeste u tome što spisateljica, inače poznata po otvorenom, slobodnom odnosu prema seksualnosti i razbijanju tabua, svaku erotsku notu uvija sfumato tehnikom u prozirni veo iza kojeg se odvija zlostavljanje, pa tako sam užasni čin nagoveštavaju i o njemu govore dodir, pogled, lelujava zavesa... Time autorka potvrđuje mišljenje da nije neophodna surova reč kako bi se izrazili patnja, agonija, trpljenje i zlo oko nas. Dovoljni su samo slika haljine koja leži na podu poput zgužvane hartije ili lepet krila par golubova koji se ustremljuju ka nebu.

Roman „Četiri kiše“ je rasut, baš poput kišnih kapi, i u vremenu i u prostoru. U razbijenosti njihovih dimenzija i menjanjem tačke pripovedanja, čas glasom sveznajućeg pripovedača čas glasom onog drugog Ja u nama, u ovoj knjizi je konzistentnost radnje ostala u drugom planu, dok su u prvi plan izbili patnja i bol kojima se implicira perpetuum mobile našeg postojanja i svega što ga čini. Otud je moguće (podložno polemici) uvođenje lika Lenke Dunđerski i njene prve ljubavi, baš u Veneciji, tamo gde na ulazu u Kanal Grande izranja crkva Santa Maria della Salute, ovenčana veličanstvenim stihovima Laze Kostića.

Uloga Lenke Dunđerski u ovoj priči o bolu je ta da se njenim mladalačkim iskustvom prvog zaljubljivanja svaka lična priča te vrste, i maštanje da je uvek reč o jedinstvenoj i neponovljivoj ljubavi sasvim relativizuju. Tako se prošlost pojavljuje u sadašnjosti, sadašnjost preseljava u prošlost, vremena su izukrštana, a Lenkina nam himera potvrđuje da će i u budućnosti sve biti isto, ili bar slično, i da je ideal o unikatnosti nedostižan. Što nam ne oduzima pravo da u njega verujemo.

Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Srpski književni list