„
Levoruka žena“, jedno od najpoznatijih dela nobelovca
Petera Handkea, donosi pripovest o tridesetogodišnjoj Marijani, koja je u najvećem delu knjige označena jednostavno kao „žena“. Naša junakinja živi u mirnom, prijatnom naselju na obodu jednog velikog grada sa svojim malim sinom Štefanom i suprugom Brunom. Bruno je retko kod kuće, jer kao šef prodaje lokalne podružnice poznate fabrike porcelana dosta vremena provodi na poslovnim putovanjima.
Marijana jednog dana na aerodromu dočekuje muža, koji se ovog puta vraća sa službenog puta po Skandinaviji. Bruno joj tokom vožnje priča koliko je teško podneo usamljenost i celodnevni mrak u Finskoj, i priznaje da ga je to navelo da shvati koliko mu nedostaje porodica. On, međutim, odmah zatim dodaje da je zapravo najneobičnije to što sada, kada je svega toga postao svestan, shvata da bi mogao da živi i bez njih. Marijana posle ovog razgovora, ne trošeći previše vremena na razmišljanje, predlaže suprugu da se iseli iz zajedničkog stana i dâ joj malo prostora. Bruno pristaje bez veće rasprave, a za Marijanu u tom trenutku počinje nova životna faza, putovanje koje će je dovesti do spoznaje sopstvene, istinske prirode.
Ovo je prva Handkeova knjiga koju sam pročitala i moram odmah da kažem da potpuno opravdava slavu i reputaciju koje joj se pripisuju: on ume da ispripoveda priče koje, iako se ne sastoje od gomile dugih i komplikovanih rečenica, deluju više nego uverljivo i umeju da vežu čitaoca za svet koji opisuju.
Handkeov stil pisanja je sasvim tipičan za austrijske pisce, kojima je, bar na osnovu mog iskustva, sažetost i preciznost uvek na prvom mestu. Takav pristup mi nikada nije bio posebno drag ni blizak: opisi osećanja su izuzetno retki, a umesto topline, uglavnom dominiraju neprijatna jednostavnost i hladnoća. Sa druge strane, činjenica da austrijski pisci, generalno gledano, ne insistiraju na opširnim opisima i gomilanju prideva, često savršeno služi svrsi. To nam pruža priliku da priču sagledamo iz potpuno drugačije perspektive – u okvirima sveta u kome ne postoji mnogo više od sivih, tamnoplavih i crnih tonova. Posmatrana iz nekog drugog ugla, Handkeova priča ne bi bila toliko upečatljiva. Zahvaljujući upravo takvom stilu, Marijana deluje tako trezveno i „kul“. Njoj nimalo ne smeta što odjednom nema muža uz sebe i živi sama sa sinom. Čini se čak i da je srećnija bez Bruna, a njena novootkrivena osećanja su krajnje netipična za ženu u takvoj životnoj situaciji.
Handke piše kako Marijana uveče redovno sluša ploču „Levoruka žena“. Pesma pod tim nazivom opisuje ženu koja, kada je okružena prijateljima i većim brojem ljudi, deluje kao društvena i komunikativna osoba, ali kada ostane sama, zapravo je „levoruka“, što se smatra netipičnim ili bar prilično neobičnim. Ona može da pokaže svoju stvarnu prirodu samo kada je sama: ne mora ničega da se stidi, niti da se pretvara da je ono što nije. Na osnovu toga sam zaključila da Marijana može da postane ono što jeste samo tako što će ukloniti Bruna iz svog života. Bez njega ona konačno može da bude „levoruka žena“, osoba kakva zapravo jeste. Ovo je, naravno, možda samo moje tumačenje.
Priča ovog romana ostavlja dubok utisak i uspela je da me navede na razmišljanje. Jedina zamerka bi bila hladnoća stila. Uprkos tome, reč je obaveznom štivu za sve one koji se ne plaše da svoje vreme poklone liku slobodoljubive, samostalne, nesputane a „ipak“ udate žene.
Izvor: lovelybooks.de
Prevod: Jelena Tanasković