„
Leptirica“ je roman o dve sestre koje su, za vreme Jugoslavije, odrastale u siromašnijem delu siromašnog bosanskog gradića, izložene klasnim razlikama (u besklasnom društvu), pritisku tradicionalistički vaspitanih i primitivnih roditelja, te neuništivom duhu palanke oličenom, iznad svega, u ponašanju učiteljice koja će stariju sestru, u nastupu besa i na oduševljenje razreda, ponižavati pred svima i nazivati ćurkom. Na svoj osamnaesti rođendan, jula 1985. godine, starija sestra će, jednostavno, nestati iz kuće i života svojih ukućana. Sa sobom će poneti samo plastičnu kesu u koju će, prestravljena od svoje zamisli, strpati toplu bluzu, čarape i nekoliko gaćica, a onda se, glavom bez obzira, uputiti što dalje od roditeljskog doma, rodnog gradića i mahale.
Bez ikakvog plana, osim želje da se dokopa velikog grada, ona po letnjoj žezi stopira, posle nekoliko sati čekanja, u sumrak, najzad se zaustavlja kamion, da bi je sledećeg jutra kamiondžija izbacio iz vozila: „Sa najlonskom kesom, par šamara i silovana, stigla sam u veliki grad.“ I upravo je ova rečenica karakteristična za pisanje
Aleksandre Veljović Ćeklić. Svedena, koliko je god to moguće, nedvosmislena, bez ukrasa (Aleksandra Veljović veoma vodi računa o pridevima i metaforama, koristi ih retko i promišljeno), njena je rečenica sigurna, precizna, nedvosmislena, začinjena tananim humorom koji ne služi tome da olakša čitanje, već da naglasi značenje (i pojača ukus) eksplicitnih slojeva teksta.
Kamiondžija je silovao junakinju, ali o toj užasnoj okolnosti spisateljica nas obaveštava na način koji, veoma hotimično, spira dramatičnost sa događaja: najlonska kesa, šamari, silovanje, veliki grad u istoj rečenici, nabrojani ravnodušno, kao da se pravi spisak za kupovinu. Uzajamno različiti pojmovi, događaji i značenja izrečeni su jednakim intenzitetom, kao da je čin silovanja iste snage kao i konstatacija da je devojka sačuvala najlonsku kesu, kao da su šamari u istoj ravni s dolaskom u veliki grad. Ali uradila je to spisateljica s punom svešću da takvo nabrajanje oduzima dramatičnost događaju, da bi se smisao lapidarnosti i „hladnoće“ jasno pokazao u nastavku romana. (Rđavi nas pisci zasipaju detaljima i događajima čije opravdanje ne pronalazimo u samome tekstu. Zato su rđavi pisci proizvoljni. Kod dobrih će ona puška iz prvog čina, naravno, opaliti u trećem.)
Posle odlaska starije sestre ionako težak život postaće pakao za roditelje i mlađu sestru koja trideset godina neće ništa znati o starijoj, čak ni da li je živa. U romanu, međutim, znamo da je starija sestra ne samo živa jer, upravo kao i mlađa, ona priča sopstvenu priču, već i da živi životom udobnim, sređenim, nedostižnim većini ljudi na ovim guravim prostorima. Više, međutim, od opisa sadašnjih života dve žene koje su nekada, kao deca, bile – malo je reći – bliske, dve pripovedačke perspektive, iz poglavlja u poglavlje, iz događaja u događaj, iz jednog ćutnja u drugo, razotkrivaju nam prošlost i, postepeno, nude razloge postupaka koji nam se, na prvoj ravni, čine zagonetnim, sumanutim, ćudljivim, kao da su odluke bile donošene naprečac i bez promišljanja.
U početku je ton starije sestre opor i jedak. Ona je mrzela i roditelje, i mahalu, i gradić, i ljude u toj mahali. Volela je jedino sestru. O ocu i majci nema dobru reč. Tome nasuprot, mlađa sestra je mnogo pomirljivija. Iz njene perspektive otac je bio blag čovek pun razumevanja i ljubavi prema njima obema, manje nervozan i manje prek od majke, u mnogim elementima razboritiji i moderniji od majke koja je bila sklonija vračanju komšinice Raze i njenom salivanju strave, nego, recimo, odlasku u bolnicu (pa će majčin primitivizam makar jedanput ugroziti život starijoj kćeri). Uz to, mlađa je sestra ostala s roditeljima, preživela je raspad zemlje i bosanski rat (koji se pominje samo usput), udala se, dobila decu, ostala u istom gradu (zbog dementne majke), te je, skrivajući to i od sebe same, dobrim delom i ogorčena na sestru koja se, čak i ako više nije živa, izvukla iz svega toga.
Ali dve perspektive ovoga romana i služe tome da se nadopunjuju, da, kao u ukrštenim rečima, popunjavaju praznine i sklapaju celinu događaja. Istinsko umeće Aleksandre Veljović Ćeklić je u tome što čitaocu nudi fragmente raspadnutih života da bi ih čitalac, veoma postepeno (u dinamičnom, brzom tekstu), sam sastavljao. Nikada spisateljica ne ide ispred čitaoca. Tek kada čitalac sam shvati šta se događalo i zbog čega je, recimo, starija sestra naprosto
morala da pobegne od kuće – dakle, nije to bio puki hir pobunjene tinejdžerke, već očajnički gest mlade žene koja je spasavala goli život u kojem je silovanje u kamionu tek manja trauma u odnosu na užas koji je bio razjapio čeljusti, kao „
Leptirica“ Đorđa Kadijevića, u rodnoj kući – tek, dakle, kada čitalac vođen veštom rukom spisateljice sam spoji delove slagalice, tek tada Aleksandra Veljović Ćeklić, i to ne uvek, potvrdi da slagalica, sada, nudi celovitiju sliku.
U implicitnim značenjima teksta upravo će to silovanje u kamionu poslužiti kao pokretač dekonstrukcije savremene psihologije koja se, u premnogo slučajeva, približava šarlatanstvu: psiholog s kojim razgovara starija sestra ne shvata da je priča o silovanju u kamionu tek odvraćanje pažnje, kao u mađioničarskom triku, sa suštinskog događaja, sa događaja koji starija sestra krije ne samo od drugih već i od sebe same: s neuporedivog porodičnog nasilja od kojeg palanka odvraća oči čak i kada mu gleda direktno u lice. Jer znamo šta je najvažnije:
porodične vrednosti. Što je, u međuvremenu, civilizovanom svetu postalo prilično jasno da je upravo porodica mesto najvećeg,
priznatog nasilja – jer svi su znali sve, osim mlađe sestre, ali su svi ćutali kao zaliveni, jer, dabome, to je stvar porodična i ne valja iznostiti prljav veš na ulicu – ne sprečava besramne likove, suklate i kretene opšte prakse koji su se dokopali vlasti, da nastave i ohrabre hiljadugodišnju praksu porodičnog nasilja, braneći ga od zdravog razuma, slobode i civilizacije.
Upravo o tome govori ovaj neveliki, briljantni roman Aleksandre Veljović Ćeklić.
Autor: Ivan Milenković