Knjige nastale pedsetih godina 20. veka izazivaju iskreno divljenje savremenog čitaoca zbog njihovih čudesnih zapleta. U njima ljudi gube pamćenje, dolazi do zamene identiteta, a u ovom romanu Agate Kristi pratimo čoveka koji je doživeo potres mozga, zbog čega ne uspeva da obezbedi alibi jednoj osobi okrivljenoj za ubistvo, a ubrzo nakon oporavka odlazi na Antarktik u istraživački pohod. Osim ove pomalo nesvakidašnje radnje, „Kukavičje jaje” je zanimljiv psihološki krimić koji drži pažnju.
Dr Kalgari, naučnik Antarktičkog istraživanja, otkriva listajući stare novine da on može da pomogne Džeku Argajlu, optuženom i osuđenom za ubistvo svoje majke. Uprkos stalnom dokazivanju nevinosti, Džeko završava u zatvoru, gde umire od upale pluća posle samo šest meseci. Gonjen osećajem krivice, dr Kalgari se savetuje s advokatom Džekove porodice, odlučan da ih pronađe i uveri u Džekovu nevinost. Očekivao je različite emotivne reakcije – zahvalnost, a možda i ljutnju zbog njegovog nenajavljenog dolaska i informacija koje treba da im predoči. Nažalost, ne dešava se ni jedno ni drugo.
Jedan od Džekove braće posećuje dr Kalgarija u njegovom hotelu, ispituje njegovu priču i objašnjava mu odnose u njegovoj porodici, kao i razlog zbog kojeg ih toliko uznemiruju njegove vesti. Kalgari je zaprepašćen i vraća se advokatu tražeći još informacija, a zatim nastavlja da razgovara sa nadležnima u policiji. „Mislio sam da ću nešto okončati, da ću, recimo, dati drugačiji kraj već napisanom poglavlju. No naveli su me da osećam, naveli su me da vidim da, umesto da nešto okončavam, zapravo nešto započinjem. Nešto potpuno novo.“
Iako policija sumnja da će uspeti da reši slučaj, ponovno ga pokreće.
Tehnički gledano, ovo je impresivan roman, proza je pitka i precizna, a dijalozi lišeni poštapalica poput „rekao je“, „rekla je“.
Opis likova je takođe besprekorno prikazan, pomoću nekoliko kratkih rečenica koje bacaju svetlo na čitavu ličnost:
„Artur Kalgari je sišao niz rampu i popeo se na skelu koju je splavar umirio čakljom. Bio je star, a Kalgariju se nekako učinilo da starac i njegova skela pripadaju jedno drugom, da su jedinstvena i nedeljiva celina.“
„Na trenutak ga je obuzela seta dok je posmatrao muževnu mladost momka preko puta.“
„Glavni inspektor Hjuiš bio je visok čovek tužnog lica. Delovao je toliko setno da niko ne bi poverovao da ume da bude duša i srce dečjih zabava, da sipa šale i vadi novčiće iz ušiju mališana na njihovu veliku radost.“
„Imala je ljupko, praznjikavo lice s debelim slojem šminke, tanke počupane obrve i kosu krutu od jeftine trajne.“
Da sumiramo: zaplet je korektan, a rešenje iznenađujuće, odlična ocena za slasno istorijsko delo i umeće da nas iznenadi različitim preokretima.
Izvor: Goodreads.com
Prevod: Ivana Jeremić