Prikaz romana „Kratko pismo za dugi rastanak“ Petera Handkea

Putovanje junaka Handkeovog romana izgubilo je odredište. On jednostavno želi da ode negde, negde drugde. Rastanak od bivše žene uneo je pometnju u njegov muški koordinatni sistem. Njihova zajednička poseta Americi naprasno je okončana.

Sa nešto malo prtljaga i lišen perspektive, ovaj ambiciozni umetnik, koji je već okusio slast uspeha pišući za pozorište, besciljno nastavlja putovanje.

„Za vreme vožnje kroz Novu Englesku imao sam vremena za... šta? – pomislio sam. Izgubio sam uskoro volju da gledam napolje jer sav predeo je kroz obojeno staklo prozora Grejhaundovih autobusa delovao tmurno. S vremena na vreme je vožnja bila prekidana na stanicama za plaćanje putarine, a vozač bi kroz prozor autobusa ubacio nekoliko novčića u levak napolju. Kad sam hteo da otvorim prozor, da bih bolje video, neko mi je rekao da bi to izazvalo zbrku na uređaju za automatsko hlađenje, te sam prozor opet zatvorio.“

Put samospoznaje

U susretu sa potrošačkom kulturom Amerike, mladi austrijski provincijalac doživljava civilizacijski šok. Utočište pronalazi u noćnoj tišini otrcanih motelskih soba. Sve njegove misli vrte se oko njegove latentno neurotične introspekcije – kao ventilator na uflekanom plafonu, koji odavno nije video novi sloj farbe.

Detaljni opisi emocionalnog sveta pripovedača – u duhu poetike „nove osećajnosti“ ranih sedamdesetih – predstavljaju epicentar Handkeovog kratkog romana. On pedantno raščlanjuje svaku banalnu aktivnost i beleži je korak po korak. „Ako bih ušao u kuću, rekao bih, umesto: 'Ušao sam u kuću': 'Obrisao sam cipele, pritisnuo sam kvaku, gurnuo sam vrata, da bih opet za sobom zatvorio vrata'.“

Čežnja za „dobrom starom Evropom“

„Kratko pismo za dugi rastanak“ prati junaka, koji još uvek nije pronašao svoje mesto u svetu, na tegobnom putovanju samospoznaje. U naletu nostalgije, ovaj poseže za preskupim prekookeanskim telefonskim pozivom, kao pojasom za spasavanje u moru čežnje koja mu ne da mira.

„Hotelski operater me je povezao sa prekookeanskim operaterom, ovome sam dao telefonski broj suseda moje majke u Austriji. Da li želim ličan razgovor sa nekim, ili nije važno ko traži? – bio sam upitan. To drugo košta manje. 'Nije važno ko traži', rekao sam.“

Spontana ideja da poseti bivšu ljubavnicu Kler na Srednjem Zapadu razbija monotoniju besciljnog lutanja. Taj konkretni potez ga umiruje, dajući njegovim postupcima preko potrebno usmerenje.

„Krenuo sam odmah posle doručka. Napravili smo pauzu na provincijskom auto-putu i ja sam u diskontu kupio par kaseta za Polaroid, koje su tu bile upola jeftinije nego na aerodromu, i usnu harmoniku za dete. Da sam kupio nešto za Kler, samo bi joj bilo neprijatno.“

U zamci porodice

Iza epizoda kroz koje narator prolazi kriju se, kao iza kulisa, neki potpuno drugačiji, egzistencijalniji problemi. Oni tu i tamo izbijaju na površinu, neumorno tražeći put ka njegovoj svesti: potraga za nestalim bratom, koji je bez reči napustio selo, roditelje i porodicu i emigrirao u Ameriku; stvaralačka kriza, zbog koje sve što je do tog trenutka napisao deluje beznačajno. Veliki deo onoga što čitamo deluje autobiografski. Handke se nikada nije libio da u konstrukciji svojih priča zaroni u vlastita iskustva.

Proboj Petera Handkea na književnu scenu sredinom šezdesetih bio je furiozan. Renomirana izdavačka kuća Zurkamp bez dvoumljenja je prihvatila rukopis „Stršljenova“, nastao tokom piščevih studentskih dana, i objavila ga 1965. godine. Premijera komada „Psovanje publike“ mu već 1966. donosi status zvezde pozorišne scene. Okuražen uspehom svojih provokacija, Handke iste godine optužuje čuvenu Grupu 47 za „deskriptivnu impotenciju“. Skandal!

Čuveni roman „Golmanov strah od penala“ u knjižarama se pojavljuje 1970. godine. Pisac se u to vreme oprobava u različitim žanrovima i počinje saradnju sa Vimom Vendersom, jednim od najbližih prijatelja iz školskih dana.

Književnost kao drumski film

Amerika i njena prostranstva za obojicu predstavljaju svojevrsno mitsko odredište, obećanu zemlju u koju se jednostavno mora otputovati. Likovi iz Handkeovih knjiga pojavljuju se u Vendersovim projektima – drumskim filmovima koji se gube u beskrajnom putovanju kamere kroz američki pejzaž.

Majčino samoubistvo 1971. godine mladog pisca potpuno izbacuje iz koloseka. O krizi sa kojom se suočio piše u knjizi „Nesreća bez želja“ (1972), a u tom periodu nastaje i njegov ličnim iskustvom inspirisani, putopisni roman „Kratko pismo za dugi rastanak“.

Izvor: dw.com
Prevod: Jelena Tanasković