Prikaz romana „Konklava“ Roberta Herisa – trijumfalno vatikansko suočavanje

Papa je mrtav i kardinali su se okupili da izaberu njegovog naslednika u ovom oslikavanju moći, korupcije i obmane.
 
Upravo ću iskoristi frazu koju nikad svesno nisam iskoristio u nekom prikazu knjige. Tokom mojih 25 čudnih godina pisanja o knjigama trudio sam se da izbegnem kliše, aljkavi rezime, proročke izjave, odnosno bilo šta što bi moglo da se pojavi na koricama neke knjige. Ipak, postoji samo jedna fraza koja može da opiše novi roman Roberta Harisa, a to je: ova knjiga se ne ispušta iz ruku.

Kao što dela Henrija Džejmsa možete vrlo lako da prestanete da čitate, tako „Konklavu“ ne možete, što znači da to i nije neki kriterijum kada govorimo o sveukupnom kvalitetu. Često ne možete ignorisati besplatne novine u autobusu i vozu, dok  „Zlatni pehar“ skoro nikada nećete poželeti da pročitate, ali je na kraju ipak vredan čitanja.

Nekim čitaocima sama tema Herisovog romana biće dovoljna da ih momentalno zainteresuje: „Konklava“, kao što naslov kaže, govori o papskoj konklavi smeštenoj u bliskoj budućnosti. Papa je preminuo, a kardinali se okupljaju da izaberu njegovog naslednika: u osnovi, skupljaju se moćni ljudi kako bi doneli neku veoma važnu odluku. Šta bi moglo da krene po zlu?

Ako vam se čini da ovo zvuči poput nekoliko drugih Herisovih romana, onda ste u pravu. Heris je karijeru započeo kao politički novinar i retko se kad udaljavao od svoje specijalnosti u kasnijoj karijeri pisca fikcije: dobijanje, sprovođenje i neizbežne korupcije moći. U „Duhu“ (2009) istražuje delovanje moći u savremenoj britanskoj politici. U „Imperijumu,“ „Lustrumu“ i „Diktatoru“ isto to radi u drevnom Rimu. Sada je na redu Vatikan. Za nekoliko godina zasigurno će obratiti pažnju i na Olimpijske igre ili Fifu.

Kažu da Heris piše tako dobro o političkoj moći zato što poznaje mnogo moćnih ljudi – Blera, Mandelsona i ostale nabeđene „nadljude.“ Ali na kraju, moćni ljudi su samo ljudi, sposobni za iste obmane, zablude i licemerje kao vi i ja – sem što niko ne bi bio zainteresovan da čita o našim patetičnim obmanama, zabludama i licemerju. Haris postavlja ljude sa manama na veliku pozornicu, u skupu odeću i daje im veliku retoričku moć i – gle! – ono što bi inače bila manja priča ili melodrama postaje bestseler delo političke, etičke i socijalne važnosti. Tradicionalno pobedonosna formula. Svako ko je makar jednom pokušao to da uradi, zna koliko je Heris vešt u tome.

Heroj u „Konklavi“ je Kardinal Lomeli, dekan Koledža Kardinala i čovek koji predsedava konklavom. Od mogućih papa tu su Tedesko tradicionalista, Trembli ambiciozni Severnoamerikanac i Adejemi Afrikanac sa snažnim stavovima o ulozi žena i gej brakovima. Vatikanolozi će bez sumnje moći da nam kažu koliko ove individue odgovaraju stvarnim kardinalima – mada će i najnonšalantniji posmatrač Vatikana moći da identifikuje senovite obrise makar pola tuceta vrlo dobro poznatih figura. Na okupljanje dolazi kardinal za koga niko nije čuo – Vinsent Benitez, kardinal „in pectore“, koga je papa postavio u tajnosti kako bi sačuvao njegov identitet. Pozornica je tako spremna za obračun.

„Konklava“ se, poput prethodnika, dramski bavi detaljima. Heris ima jak nagon da edukuje i informiše: ono malo što znam o vulkanima i akvaduktima dolazi skoro u potpunosti iz njegovog romana „Pompeja“ a, bez sumnje, postoji i cela generacija koja duguje svoje znanje o Drugom svetskom ratu, ne Džonu Kiganu ili Martinu Gilbertu, ili čak „Drugom svetskom ratu u boji“ koje se neprestano emituje na Diskaveriju, već „Otadžbini“ i „Enigmi“. Nakon „Konklave“ znaćete mnogo više o tome kako se klati kadionica, nego što se ikada pomislili da treba da znate.

Čitaocu ili piscu nije uvek lako da svare informacije. Kao i uvek sa Herisom, postoji mnogo pozadinskih priča i izlaganja. „Presto je napušten 1965. godine, nakon Drugog vatikanskog veća, kao i mnogi drugi stari crkveni običaji.“ „Nikada nije zaboravio prolazak pored tela Pape Pavla VI u crkvi Svetog Petra 1978. godine; na avgustovskoj vrućini, lice je poprimilo zelenkasto sivu boju, vilica se opustila i mogao se osetiti istančan dah korupcije.“

Možda vam i dosadi savesno saopštavanje činjenica, ili ćete sa dobrodošlicom dočekati iskorišćavanje svih onih dostupnih, „Konklava“ strpljivo ide ka tome da čitaocima ponudi fundamentalna zadovoljstva priče: sekvence, konfiguraciju i organziciju. Nemam pojma da li Heris u hodu oblikuje svoje knjige – poput grnčara za točkom – ili radi na osnovu nekih kompleksnih nacrta i beleški. Ono što znam je da su sekvence u „Konklavi“ veoma jednostavne i prijatne: papa umire, kardinali se okupljaju, prvo glasanje, drugo glasanje, treće glasanje i tako dalje, svaka scenu prati jedan preokret, misterija ili komplikacija.

Orvel je u svojim beleškama o Evelin Vou zapisao, „Zaključak. Vou je najbolji mogući romanopisac (u današnje vreme) dok se drži neodrživih stavova.“ Heris nije Vou – politički je previše u levo – ali sem toga poređenje stoji.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić