Prikaz romana „Kockar“ Fjodora Dostojevskog: Autobiografsko svedočanstvo o strasti za kockom

Iako ga kritika ne smatra zenitom književnosti Fjodora Dostojevskog, to nipošto nije zbog „Kockara“, već strahovite konkurencije drugih romana večnog ruskog pisca. Valjda zbog nevelikog obima, a možda jer ga je morao napisati brzo, kako bi se izbavio iz dugova u koje je povremeno upadao. Dobrim delom zbog –kocke.

Upravo ta autobiografska crta ovu knjigu čini drugačijom, a nas nesigurne navodi da se zapitamo piše li autor o sebi, pišući kroz glavnog lika. Taj lik je Aleksej Ivanovič, dvadesetpetogodišnji učitelj u službi vremešnog ruskog generala i njegove pratnje. Nju čine pastorka Polina Aleksandrovna, mademoiselle Blanche u koju je general zaljubljen, i francuski markiz de Grije, generalov poverilac koji se udvara Polini. Zaduženi general i svi oko njega očekuju blagovest iz Moskve – o smrti njegove bogate tetke, na čije bogatstvo računaju.

Dinamična radnja smeštena je u fiktivnom banjskom mestu Ruletenburg, gde se okolnosti obrću poput kuglice ruleta. To nigde nije prikazano kao na vrhuncu radnje, kada umesto telegrama o smrti bake stigne ona lično – Antonida Vasiljevna Terasevičeva – la baboulinka. Živa i živahna, gotovo se odmah odaje kocki i remeti svačije planove. Tu se vidi povezanost likova, manje ljubavna a više novčana: markiz gubi interesovanje za Polinu čim sazna da od očuha neće dobiti nasledstvo. Polina, sa druge strane, markizu duguje novac i hoće da se oslobodi finansijski zavisnosti od njega. Mademoiselle Blanche, pak sa svoje strane, napušta generala kad se ispostavi, bez obzira na raskošne poklone koje joj daje, da je on zapravo bankrot. Test karaktera svih likova ovog romana postaje njihov odnos prema novcu, posedu u nasledstvu, što je tipično za drugu polovinu devetnaestog veka.

Aleksej luta među različitim stanjima. Ubeđen je da kod kuće nema svoje polje rada, što podseća na temu „suvišnog čoveka“ koja se u ruskoj književnosti javlja od Puškina. On nema snage da život popuni smislom jer je izgubio dodir sa svojom zemljom. Ali sa kockom nije – naprotiv. Opisujući je, Dostojevski piše možda najbolje stranice. Razlikuje dve vrste kockara, one koji bez sistema ne mogu i one što za njega i ne znaju: „Sračunavanje, u stvari, prilično malo znači i nipošto nema onu važnost kakvu mu pripisuju mnogi kockari. Oni sede sa išaranim papirićima, prate koji su brojevi izišli, sračunavaju, izvode zaključke o izgledima, predviđaju, najzad stavljaju uloge i – gube isto kao i mi, prosti smrtnici koji igramo bez računa“. Kao da opisuje život na početku 4. glave.

Aleksej je u dodiru i sa ljubavlju. Opčinjen je Polinom Aleksandrovnom, generalovom pastorkom sa kojom je u interesantnoj dijalektici. Svesna njegove ljubavi, otvoreno ga nipodaštava o čemu Dostojevski Aleksejevom rukom piše: „Misao o tome kako sam ja potpuno svestan njene nedostupnosti za mene, celokupne nemogućnosti ispunjena mojih snova – ta misao, ubeđen sam, pruža joj vanrednu nasladu“. To zaključuje iz njene hladnoće prema njemu, na koga je gledala „poput one drevne carice koja je pred svojim robom počela da se svlači ne smatrajući ga čovekom“. Hladnoću ipak prati prisnost, jer joj je Aleksej potreban kao kockar, koji će njen kapital da uvećava: „Mrzim vas baš zbog toga što sam vam toliko mnogo dozvolila, a još vas više mrzim što ste mi toliko potrebni“, iskrena je Polina.

Pored opsesivne prirode kockanja – nigde neopisane kao u naletima Aleksejevih i bakinih zanosa za ruletom – važan motiv ovog romana su moralni kompromisi koje traži pohod na status, bogatstvo ali i ljubav. Sve ih oslikavaju međusobni odnosi likova, uključujući i onaj između Alekseja i Poline, preopterećen problemima moći, ličnih želja i društvenih pritisaka. Naposletku, kao i Puškinov Evgenije Onjegin ili Ljermontovljev Pečorin, inteligentni, cinični ali ranjivi Aleksej tone u metafizičku dosadu. Njen će vrhunac dostići u Parizu gde je munjevito, na luksuz i raskalašan život, potrošio dvesta hiljada franaka stečenih na kocki. „Šampanjcu sam počeo da pribegavam veoma često jer su me sve vreme morile tuga i najveća dosada“, samorefleksivno će Aleksej.

Epilog ga pokazuje posle više od godinu dana u naselju Homburg, finansijski i duševno upropašćenog. Dobivši nešto sitnine i neočekivane vesti o njegovom odnosu sa Polinom, vraća mu se nada u život. U njega se pak odlučuje da vrati – kockanjem do poslednje pare.

Još jednim, samo još jednim, kako to obično biva.

Autor: Ivan Radanović