Prikaz romana „Ko zna šta će od mene biti“: Ispod napuklog telefonskog ekrana

Književnica Ivana Lukić (1977) je čitav svoj dosadašnji, veoma zapaženi i uglednim priznanjima nagrađivani opus posvetila zahtevnoj književnoj publici – tinejdžerima. Ako na vreme ne otkriju štivo koje im je po tematici, tonu i jeziku zabavno i blisko, ukoliko ne dođu do knjiga koje progovaraju o problemima koji ih tište, oni isuviše lako odustaju od književnosti i prestaju da se razvijaju kao čitaoci. Jer knjiga je u rukama te dece koja više nisu deca odavno dobila vrlo ozbiljnu, pa čak i nelojalnu konkurenciju.

Telefoni su postali skoro prirodni produžetak naših gornjih ekstremiteta, pretraživači imaju odgovor na sve što nas je stid da nekog uživo pitamo, internet stranice nude obilje informacija kojima se lako i brzo zamenjuje pravo znanje, aplikacije vode računa o rasporedu naših potreba i obaveza, a veštačka inteligencija, poodavno nam prete, može nas zameniti svuda gde je to potrebno.

Nije nimalo čudno što se za većinu tinejdžera, ispod napuklih ekrana, nalazi jedna sasvim zadovoljavajuća supstitucija za mučnu, neizvesnu i jednoličnu stvarnost. Nju čini mnoštvo valjanih zamena za sve što nam je potrebno, sve dok nam ne zatreba – zagrljaj. Zato je veoma važno da makar oni pripadnici mlade generacije koji su u detinjstvu stekli čitalačke navike, ostanu uvereni da im književnost može pružiti, ako ne konkretan odgovor na uznemirujuća pitanja ili efikasno rešenje stresne situacije, makar utehu i saznanje da nisu sami na svetu, da su i druge mučile iste nedoumice, bez obzira na to da li su živeli u analognom ili žive u digitalnom svetu.

Upravo za te mlade, ranjive i preispitivanju sklone čitaoce, zapravo i piše Ivana Lukić, čineći to na lucidan, originalan i duhovit način. Uz njena ostvarenja oni uspevaju da, u opštoj kakofoniji, razaznaju vlastiti glas, ali i da dođu do autentičnog odgovora na nebrojena pitanja, od kojih koje se jedno od najznačajnjih, nalazi upravo u naslovu njenog novoobjavljenog romana: Ko zna šta će od mene biti?

To pitanje neprestano sebi postavlja glavni junak, šesnaestogodišnji Luka. Naizgled lišen ozbiljnih problema, jer živi u funkcionalnoj, dobrostojećoj porodici i sa uspehom se bori sa školskim obavezama, on vodi dnevnik iz koga saznajemo mnoge pojedinosti o njegovom složenom unutrašnjem svetu, dilemama sa kojima se suočava i događajima čiji je učesnik ili svedok.

Kao pravi predstavnik svoga vremena, Luka dnevničke beleške vodi u notesu svog mobilnog telefona, pa su njegovi zapisi veoma kratki, a jezik upravo onakav kakvim govore njegovi vršnjaci. Njegova razmišljanja o svakodnevnom i onim što ga očekuje u budućnosti, njegovi razlozi za i oni protiv, njegov iskreni bunt i očaravajuća nežnost jesu svedočanstva dubokih preispitivanja i ličnih drama: on doživljava prve ljubavi i prva razočaranja, prve uspone i padove, pri čemu neprestano osciluje između potrebe da bude autentičan i čežnje da bude prihvaćen kao ravnopravni član kolektiva, između pokušaja da bude kul i prihvatanja uloge večitog luzera...

Ali možda i najveća vrednost ovog kratkog romana jeste u načinu na koji se, na prijemčiv i prividno neopterećujući način, na njegovim stranicama pokreću brojne osetljive teme našeg doba. Tu su: i prezauzetost učenika školskim i vannastavnim obavezama, i preambicioznost i prezaposlenost roditelja koje su direktne posledice karijerizma i konzumerizma savremenog čoveka, i suočavanje sa finansijskom nestabilnošću i raspadom porodice, i odsustvo emocija prema starima iz okruženja, i licemerje, otuđenost i nasilje među vršnjacima, i važna ekološka pitanja.

Sa izuzetnom merom, bez patetike i suvišnih detalja, osvetljen je i niz psihičkih problema sa kojima se bore oni koji tek treba da zakorače u samostalan život (poput anksioznosti, anoreksije, zavisnosti i depresije), kao i načini na koji mladi izražavaju svoj vapaj za ljubavlju i prihvatanjem. Ma koliko bili teško rešivi problemi sa kojima se suočavaju kreativni, inteligentni i hipersenzibilni junaci Ivane Lukić, čini se da odsustvo komunikacije između različitih generacija u porodici ostavlja najdublje posledice.

Iskren razgovor, atmosfera poverenja i otvorenosti jesu preventiva svemu što se događa i što se može desiti dezorijentisanim, impulsivnim i neodlučnim junacima romana „Ko zna šta će od mene biti?“. Njihova uverljivost i srodnost sa onima za koje piše, čini da se najnovije ostvarenje Ivane Lukić čita u jednom dahu, a sklapa sa uverenjem: ovo je knjiga koja neće biti tek dekor sobama, čija se vrata, kao po pravilu, zatvaraju samo na dva načina: sa treskom ili tiho, tako tiho da niko od ukućana ne čuje. A bilo bi dobro da je iz tih tinejdžerskih soba pozajme i pročitaju i ostali ukućani.

Autor: Olivera Nedeljković