Prikaz romana „Knjižara u Teheranu“: Sudbina zapisana nevidljivim mastilom

Volim da učim o drugim kulturama. Smatram da ljubav i saosećanje leže u razumevanju, zato mi knjige s tematikom života ljudi u muslimanskim zemljama na Bliskom istoku neretko privuku pažnju. Ranije bi mi obično na pomen Irana na pamet pali egzotični začini, i nikada ne bih pomislila da je Teheran bio moderan (iako se osećao i duh tradicije) šezdesetih godina prošlog veka da nije bilo knjige Mardžan Kamali „Knjižara u Teheranu“.

Godina 1953. bila je vrlo značajna za istoriju Irana. Tadašnji premijer Mohamed Mosadik borio se za napredak zemlje, što bi podrazumevalo niz reformi, ali komunisti i konzervativne pristalice šaha imali su drugačije planove za narod. Autorka nas na samom početku knjige vodi baš u taj period.

Na samom početku čitanja iznenadilo me je što sam umesto stroge islamske države i šerijata naišla na period procvata i na moderno obučene mlade ljude željne obrazovanja, velike ljubitelje poezije koji sanjaju o svetloj budućnosti plešući tango, spremne da prigrle promene koje je Mosadik želeo da donese.

Upoznajemo dve mlade i moderne žene – glavnu junakinju Roju i njenu sestru Zari, pune ideala i doborote. Roja je sanjar i knjiški moljac. Mogla sam da je zamislim kao drugaricu sa kojom rado razgovaram o knjigama, a u raznim situacijama koje su joj se dešavale nesumnjivo sam mogla da zamislim i sebe. Često je provodila vreme čitajući knjige u knjižari gospodina Fakrija, gde je njena duša željna znanja tolila žeđ. Zari je bila malo drugačija, jer su je zanimali i mladići. Ipak, nije bila površna, niti zbog toga manje zainteresovana za nauku.

Želju za obrazovanjem i naukom usadio im je otac, i to je bilo neobično za tu sredinu. Dok sam u drugim knjigama koje oslikavaju slične kulture nailazila na stroge i izrazito religiozne očeve, ovde nailazimo na brižljivog, nežnog, toplog i posvećenog roditelja, koji je strog, ali zbog produhovljenja i kulturološkog uzdizanja svojih kćeri. Neprestano ih je hrabrio da ne odustanu od školovanja, čak i u momentima kada se nije naziralo svetlo na kraju tunela. Roditeljska briga i požrtvovanje približili su mi ovu knjigu srcu.

Glavni junak romana je i Bahman, mladić sličnih godina kao Roja, politički aktivista i veliki pristalica Mohameda Mosadika, željan promena, iako je jedan od bogatijih i školovanijih stanovnika Teherana. Patriota je koji je želeo najbolje za svoj narod. Nažalost, portret njegove porodice je suprotan portretu Rojine. Bahmanova majka Badri je žena sa psihičkim problemima, koja je, smatrajući da čini dobro za svog sina, napravila mnogo pogrešnih poteza i tako unesrećila porodicu. Autorka je pustila čitaoce da zavire u Badrinu dušu. Želeći da nam objasni razloge njenog ponašanja i korene njenih psihičkih problema, vraćamo se u prošlost, tačnije u 1919. godinu, kada je ona bila samo ćerka prodavca lubenica. Tad saznajemo šta se dogodilo mladoj devojci punoj snova, što ju je učinilo slepom za ljubav i za želje i budućnost rođenog sina. Patila sam zbog nje i razumela njene muke, ali ipak nisam mogla do kraja da nađem opravdanje za njene odluke. Bahmanov otac, sa druge strane, pun je ljubavi za svoju bolesnu suprugu i sina, ali previše pasivan da bi dao svoj glas onda kada je najvažnije.

Između Roje i Bahmana rodila se ljubav, i to u knjižari. Mesto u kojem su se zaljubili postalo je i simbol njihove ljubavi, kao i simbol čitavog perioda opisanog u knjizi. Gospodin Fakri, vlasnik knjižare, pomagao je zaljubljenima da razmenjuju pisma, a odigrao je i mnogo dublju i značajniju ulogu koja će se tek kasnije otkriti. Ipak, kao što je njihova ljubav procvetala u isto vreme kada i želja Mohameda Mosadika za boljom budućnošću svog naroda, tako je doživela istu poražavajuću sudbinu i krah. Razlozi njihovog rastanka ostaju više od pola veka enigma, koja se razrešava na poslednjim stranicama knjige.

Roja i njena sestra su nakon Mosadikovog pada primorane da sreću traže u Americi. Obe su tamo pronašle svoj put, udale se i rodile decu, ali snove koje je otac imao za njih u vezi sa obrazovanjem bilo je teško ostvariti, jer je mesto žene u društvu ipak i dalje umnogome bilo definisano od muškaraca. I da nije bilo dobrih očeva i hrabrih ćerki širom sveta, koji su se neumorno borili za taj san, ta priča još uvek ne bi imala srećan epilog.
 
Autor: Jelena Stojanović
Izvor: Instagram / @knjigalena