Dvadeseti vek sa sobom je doneo razne ideologije, tehnološka i kulturna dostignuća, globalnu smenu političkih paradigmi, ali je za sobom ostavio i dva svetska rata u kojima je živote izgubilo oko stotinu miliona ljudi. Etnička čišćenja, masovne grobnice, progoni, radni i logori smrti amblematičan su deo te mračno-krvave ikonografije. Do tada neviđen spoj ideologije i tehnologije oličen je u hladnokrvnoj industrijalizaciji smrti, uz pregršt kriterijuma za pokušaje istrebljenja čitavih naroda: verski, istorijski, ideološki, ekonomski, lingvistički... Pisanje proze o tako krupnim i bolnim temama uvek nosi višestruki rizik: neophodna je poetička odgovornost a poželjno je izbeći udarce ispod emocionalnog i moralnog pleksusa čitalaca, kakvi uvek vrebaju kao potencijalna pretnja u obradi takvih motiva...
S obzirom na iznesene rizike, roman „Knjiga šapata“ rumunskog pisca jermenskog porekla Varužana Vozganjana može se bez mnogo okolišanja nazvati maestralnim. Bez imalo patetike i moralisanja, autor poetski živopisno pripoveda o mračnoj strani dvadesetog veka oličenoj, u ovom slučaju, o genocidu nad Jermenima koji je tokom Prvog svetskog rata sprovelo Otomansko carstvo i u kojem je nastradalo milion i po ljudi. Knjiga takođe govori i o Rumunima, Jevrejima, ali i svim ostalim narodima koji još nisu ispričali svoju knjigu šapata – svoju istoriju ljubavi, strasti i pokolja.
Potresni opisi istrebljenja Jermena i brojne priče o trgovcima, plemićima, sveštenicima ili pastirima uvezani su tako da oslikaju suštinu jermenske tragedije. Istovremeno, autor pokušava da dopre do opšteg (be)smisla istorije, vremena, patnje ili ljudskosti.
Vozganjanovo pisanje je poetično: prožeto metaforama i simbolima. Takvim postupkom izrazito maštoviti autor postiže lakoću čulne evokacije: iz knjige kao da izlaze mirisi sveže kafe, začina, starih listova hartije, peska, pečenih oraha i ljudi, ali i vapaji izbeglica, dece koja umiru u sirijskim pustinjama ili celokupno ludilo dvadesetog veka.
„Knjiga šapata“ je roman ubijenih i obespravljenih. Naslovni „šapat“ nije samo glas straha od preglasnog izgovaranja već i glas nežnosti, smrti i molitve. Roman govori u ime svih onih kojima je pravo na taj glas oduzeto, bilo stoga što su morali da ćute ili zato što su ubijeni.
Autor: Domagoj Petrović