Prikaz romana „Kako upokojiti vampira“: Verovatno najteža knjiga u kojoj ćete beskrajno uživati

Rekao bih da možda nisam iz nje izvukao ni polovinu onog što bi trebalo. Nepouzdani narator, koji se trudi da upokoji vampira, bivši je član Gestapoa, i kroz svoja pisma pripoveda paralelne priče iz dalmatinskog grada D. (nije Dubrovnik). Prva se odvija 1943, za vreme nemačkog preuzimanja okupacije od Italijana, a druga dvadesetak godina kasnije, kad kao turista posećuje taj grad i kada se u njemu budi vampir i osećanja doživljena za vreme rata.

Pri tome, ne razara ga samo krivica zbog smrti ljudi koje su direktno uzrokovali, već i zbog svog kukavičluka zbog kog nije uspeo da se odupre nacizmu – mada mu se tada činilo da čini najviše što može.

Zbog čega je čitanje romana „Kako upokojiti vampira“ tako teško? Svako poglavlje odnosi se na jedno (poznato) filozofsko delo. Sve su to naslovi poznatih filozofa, kao što su Niče (3 pisma), Dekart, Platon, Hjum, Hajdeger, Sartr, Kami, Marks, Vitgenštajn, ali pisma ne govore o njima direktno, kao na primer u „Sofijinom svetu“, romanu o filozofiji (koji mi se nije naročito dopao). Teško je ukratko opisati, ali svako pismo ima „teoretski deo“ i naraciju priče iz 1943. ili 1965. godine. Svaka naracija se odnosi na ideju koja je razrađena na tim stranama.

Da sam proučavao sva ta dela, siguran sam da bih iz svakog poglavlja izvukao još više, ali „Kako upokojiti vampira“ je i bez toga zabavno iskustvo. Sama priča je interesantna, osećaj kako narator pred nama klizi u ludilo (pa se iz njega i vraća), ali i neka od saslušavanja pomoću filozofije. Teme – kao što su odnos prema istoriji i autoratitivnim režimima (Pekić verovatno priča i o svom iskustvu saslušavanja u komunizmu, tek kasnije sam shvatio da je kao mlad bio osuđen na 15 godina zatvora,a pomilovan nakon 5), ali i o opštije teme kao što su griža savesti i kompromisi koje činimo često ne primećujući – ispričane su ne samo kao osvrt na filozofske tekstove, već i sa puno humora i stila. Pekić je sjajan pisac, jedan od najboljih koji su pisali na našem jeziku.

Kao što kaže „priređivač“ pronađenih pisama, ovo delo je nešto „između lične ispovesti, filosofsko-istorijskog komentara i priče“. Ne bih rekao da je za svakoga, ali meni je leglo. Nije da nužno volim knjige koje su pisane da bi se čitale više puta, ali kako kažu – knjigu koju ne vredi čitati dvaput, ne vredi ni čitati. E pa, ova je takva, i siguran sam da ću drugi put u njoj pronaći još štošta.

Autor: Nikola Janković
Izvor: Goodreads