Prikaz romana „Kada si otišao“: Njena porodica je ponekad brutalna – baš kao i njena frizura

Roman „Kada si otišao“ Megi O’Farel izuzetno je slikovita ljubavna priča...

Kada Džon, ljubavnik Elis Rajks, zahteva od nje da nikada ne ošiša svoju dugu kosu, odmah znamo da će se stvari loše završiti. Čak i kada Džon sanja kako uranja „u mrak njenih talasa“ želeći da se „probudi u njenim pramenovima“, autorka nas podseća da kosa u isti mah može biti erotična, da može da uteši, pa čak i zarobi. Elis je već primila paket koji sadrži odsečene pramenove kose sadistički nastrojenog bivšeg ljubavnika; očigledno je da odsecanje kose može da bude vid napada ili sakaćenja. Nećete se iznenaditi kada saznate da je Elis, koja bukvalno živi od čitanja, upoznata sa Brauningovom pesmom „Moja poslednja vojvotkinja“.

I tako, kada se sva smušena i skrhkana tugom pogleda u ogledalo i ugleda nešto što postepeno ubrzava potpuni raspad njenog sistema, čitaoci će neizbežno, premda naivno, odmah pomisliti da nešto nije u redu sa njom kosom. Ali ogledalo, jedno od mnogih u kojima Elis posmatra svoj život, prelama istinu i predviđa budućnost. Zaista postoji problem sa Elisinom kosom, i on je povezan sa otkrićem izdaje zbog koje će završiti sa obrijanom glavom i bez svesti. Njena porodica počinje da se okuplja dok se Elis koprca u kaleidoskopskim fragmentima života koji sada visi o niti.

Teme prvog romana Megi O’Farel nisu nove: vezivanje, gubitak, čvrste veze, povremena brutalnost porodice i korozivno dejstvo laži i obmana. Najjednostavnije rečeno, roman „Kada si otišao“ ujedno je ljubavna priča, kao i priča sa poukom. Književne reference u romanu naizgled su površne, ali su zapravo duboko utkane u priču – primerak romana „Danijel Deronda“, koji Elisin ljubavnik čita nakon prve posete njenoj porodici, zasigurno nije nasumično odabrani rekvizit.

Međutim, ovu knjigu čini izuzetnom sjajna upotreba jezika i scena koje Elisin svet pretvaraju u svet elemenata i osećaja – u pravi univerzum svetlosti, mirisa, ukusa, toplote i zvuka. Šta Elis izgovara, čini i misli, kao dete, kao ljubavnica i kao žena razorena tugom, gotovo da je beznačajno u poređenju sa onim šta vidi i oseća: kao što pravi biseri škripe pod zubima, kao odsečene dlačice brade njenog ljubavnika koje su ostajale „kao metalni opiljci u slivniku, nakon što bi voda otekla“.

Elisin glas je borben i duhovit, ona je fizički visoka i impozantna, ali njen prenagljen stav o tome šta čini čoveka – o kostima, tkivima i pulsu koji se spajaju u strašnoj ranjivosti – čini je takvom kao da joj nedostaje sloj kože. Čak i njena seksualna iskustva ostavljaju tragove na njenom telu; Džonov prvi gest posvećenosti ogleda se u kupovini mekšeg kreveta u kojem ona može spokojno i bezbrižno da spava. I pored svega toga, poetična proza Megi O’Farel ostaje u službi dobre priče i stvaranja sporednih, dopadljivih likova punih mana koje ćete, uprkos tome, lako razumeti.

Ova knjiga je prožeta temom vode, u čijem se centru nalazi akvarijum u kome Elisin ljubavnik drži prozirnog vodozemca koji, u zatočeništvu, nikada ne može da se razvije u svoj zreli oblik. Suze, kiša i morska obala prelepo su predstavljeni kao pojedinačna, a ponekad i zlokobna čudesa.

Kontrast sa napornom letnjom žegom koju je doživela u detinjstvu, užurbano zalivanje povrtnjaka, slika njene majke koja otresa zemlju sa korova i uplakane Elis koja ostavlja svoje biljke da uvenu u isušenoj zemlji, uveravaju nas da ona zasigurno dobro poznaje i poeziju Džerarda Menlija Hopkinsa – „Kišu pošalji korenju mom“.

Na početku knjige Elis se budi uz uzdah i toplinu daha koji se potom, u hladnom vazduhu spavaće sobe, pretvara u paru, a do kraja knjige pratimo kako se uzdiže, kao mehurići od sapunice koji naposletku pucaju, izronivši iz mraka u zadovoljavajućem i pomalo dvosmislenom činu spasavanja.

Autor: Elizabet Speler
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj