Roman „Junaci“ nam donosi sjajno i smelo ispričanu priču o besmislenoj i nepotrebnoj borbi iz koje preživeli nauče ko su u stvari. Radnja se odvija u svetu poznatom iz trilogije „Prvi zakon“, malo dalje u budućnosti i uz pojavljivanje nekih od glavnih junaka iz tog serijala. Jedan od njih je i čuveni spletkaroš Bajaz, Prvi Mag, koji samozadovoljno manipuliše događajima na svim stranama. Najveći deo akcije događa se tokom tri dana, na proplancima koji okružuju grad Osrung i na kojima se nalaze menhiri. Ova zemlja nema nikakvu stratešku vrednost, u njoj nema ni zlata ni druge dragocene rude, ničega tu nema osim nekih neuređenih farmi, čiji će usevi uskoro poleći pod čizmama hiljada vojnika. Ne postoji nijedan smislen razlog da bi se ovde vodile borbe. Ali u tome i jeste poenta. Retko postoji smisao u borbi na bilo kom mestu. Ova konkretna borba mora da se dogodi, i to brzo, jednostavno zato da bi mnogo važnija bitka mogla da se dogodi na drugom mestu.
Neki od ovih ljudi ne mogu da smisle bolji razlog za umiranje. Njima je junaštvo na pameti. Oni su obično najmlađi, najnoviji regruti, potpune novajlije ubeđene u sopstvenu unutrašnju snagu i nepobedivost. Jedan od momaka je posebno naoštren, farmer po imenu Bek, čija je jedina veza sa veličanstvenim svetom ratnika činjenica da je njegov otac bio veliki borac, Šama Bezdušni, i da ga je ubila Krvava Devetka. To su, recimo, neka junačka imena, i razumljivo je da Bek želi jedno takvo za sebe, ali bez onog dela u kom stravično gine, naravno.
Većina ljudi su veterani, zasićeni, iznureni, umorni od svega. Ali rade to što rade jer nemaju ništa čemu bi se vratili. Takva su vremena, govori samom sebi osedeli veteran Kurnden Krou. Ako ste preživeli dovoljno dugo da postanete dobri u vojevanju, velike su šanse da ste u tome suviše dugo. U toku tri dana, armije Severa – predvodi ih opaki i uglavnom omraženi Blek Dau – sukobiće se sa brojčano nadmoćnijim armijama Saveza, koje predvodi kraljev prvi komandant Lord Maršal Kroj i grupica ljubomornih, manje važnih, večito zavađenih generala. Jedna strana će steći prednost, a zatim druga, i tako unedogled. Mnogi će umreti. Mnogi junački gestovi proći će nezapaženo, kao što će mnoge greške doneti nezasluženu slavu. Čovek može nekome spasiti život da bi ga upravo taj spašeni ubio nedugo potom. A čak i među borcima na istoj strani, ljuti rivali mogu pokazati mnogo veće nasilje prema saborcima nego što ga izaziva mržnja prema neprijateljskim vojskama. A kad je reč o junaštvu, ispostavilo se da je to nešto o čemu ljudi pevaju pesme pre i posle – nikad tokom – bitke. Što bi jedan od boraca rekao, neki ljudi bi pevali o svakakvim glupostima.
Aberkrombi je za vrlo kratko vreme dospeo u sam vrh epske fantastike. Ovaj epski roman, bez nastavaka, za koji vam nije potrebno da poznajete njegova druga dela, jasno daje do znanja zašto je tako. Čak i ako ga uporedimo sa piscima poznatim po odličnim karakterizacijama likova, Aberkrombijev pristup se izdvaja kao izuzetno uspešan i originalan. Unutrašnji monolozi se prelivaju u akciju dajući radnji neverovatnu neposrednost. Imate utisak da ste usred borbe kao ratni izveštač, a ne neko ko čita o tome. Prva velika scena borbe u knjizi postavlja standarde za sve što će uslediti. Aberkrombi uzima jednog čoveka iz čije perspektive posmatramo priču sve do momenta kada on gine, zatim pratimo priču onoga ko ga je ubio i tako dalje. Šta sve prolazi kroz um čoveka koji zna da ostatak njegovog života može da se meri minutima, ili čak sekundama? Kakav je osećaj kada vas probodu mačem, ili vas pogode samostrelom? Naravno, bolno je, ali „bolno“ je reč samo za one koji to nisu stvarno osetili. O čemu razmišljate u trenutku kada ispuštate svoj poslednji dah? Tako malo poslednjih misli ima neku težinu.
Neki čitaoci smatraju da su Aberkrombijevi romani preterano mračni i turobni, ali kad je reč o „Junacima“, ja se sa tim ne slažem. Roman jeste često sumoran, ali to je zato što je iskren. Najmoćniji momenti su često najtiši, i što je najinteresantnije, mogu se desiti u jeku akcije. A veoma često – ma, od uvodnog poglavlja – knjiga je veličanstveno duhovita. To je kao verzija romana „Na Zapadu ništa novo“, napisana u maniru epske fantastike, začinjena nepodopštinama karakterističnim za Altmanov film „M.A.S.H.“. U ljudskoj tragediji ima mnogo komedije.
Roman „Junaci“, na kraju, nije samo cinično odbacivanje junaštva kao pojma ili nešto slično tome. Razmišljati na taj način nije grubo pojednostavljivanje, već je i potpuno pogrešno. Aberkrombi svakako jeste ciničan kad su u pitanju njegovi likovi i njihovi motivi, tu nema sumnje. Međutim, mnogi od likova sa najciničnijim motivima postaju pametniji, dok drugi ne nauče ništa. Junaštvo, najčešće, nije ono što mnogi misle da jeste. U mnogo čemu je veoma nalik na ljubav, ako ga jurite previše uporno, uvek će vam izmicati. Likovi koji najagresivnije teže tome da postanu junaci su ili u zabludi zbog sopstvenog neiskustva, ili su žrtve samoobmane jer ne shvataju da su njihova zamišljena postignuća posledica njihove sujete. „Nekada sam mislio da si pristojan čovek“, rekao je s ogorčenjem jedan čovek drugom dok se prašina slegala, „ali sada vidim da sam pogrešio. Ti si junak.“
Izvor: sfreviews.net
Prevod: Maja Horvat