U novogodišnjoj noći, u neimenovanom engleskom selu u blizini Mančestera, gubi se svaki trag tinejdžerki Beki koja je tu bila u poseti. Čitavo selo se okuplja i kreće u potragu. Policija i istražitelji preplavljuju selo, potraga se, nesmanjenim intenzitetom nastavlja mesecima, a slučaj ostaje otvoren godinama. Nije pronađena. Roman „Jezero br. 13“ prati život ovog sela u trajanju od trinaest godina, koliko je Beki živela – svakoj godini dodeljeno je jedno poglavlje. Kako se trinaest godina postepeno niže, priča prati živote različitih ljudi, pripadnika jedne nepovratno promenjene zajednice.
Ukoliko prvo poglavlje posmatramo kao neku vrstu uvoda, u sledećih dvanaest imamo sličan obrazac. Prva rečenica svakog poglavlja počinje rečima „U ponoć, kad je počela nova godina“, na šta se nadovezuje drugi deo koji je nekada neznatno, a nekad značajno drugačiji. Neprestano ponavljanje i jasna obeležja svake godine naglašavaju promene u poznatom, svakodnevnom životu sela. Kako čitalac napreduje kroz vreme, otkriva događaje koji se ponavljaju svake godine: vatromet u novogodišnjoj noći, Prolećna igranka, utakmica kriketa, festival žetelaca, Noć veštica, logorska vatra, pantomima i onda ispočetka. Kada se ustaljeni obrazac promeni, menja se na mnogo načina, kao na primer one godine kada je vikarka najavila selidbu u Mančester, kada je konačno pobeđeno suparničko selo u kriketu i otkazana pantomima.
U mirnoj i prisnoj atmosferi, narativ zaokuplja pažnju čitalaca tragičnim nestankom na samom početku, i drži pažnju pričama o običnim ljudima koje su privlačne zato što su poznate. Čitaoci su zainteresovani, ali ostaju na distanci, jer dobijaju onoliko detalja koliko je potrebno da se izazove empatija i podstakne voajerizam. Čitanje postaje poduhvat nalik transu, vrlo sličan potrazi iz prvog poglavlja. Krećemo se kroz vreme kao što su se članovi potrage kretali kroz močvare, obilazeći jezera i napuštene šupe prve noći kada je Beki nestala.
Kako prisustvo policije postepeno odlazi u drugi plan, roman se sve manje bavi Bekinim nestankom, a sve više samim selom i onima koji ga nastanjuju. Shvatamo da su osnovna tema romana oduvek bili upravo ovi likovi i opstanak samog sela kao posebna tema. Pa ipak, tragedija odzvanja čitavom zajednicom. Zvuk helikoptera vraća sećanje na prvobitnu potragu. Tinejdžeri ne žele da njihovi roditelji brinu, a roditelji su u strahu da ne izgube svoje tinejdžere. Seljanima se nestala devojka priviđa i mnogo godina kasnije; neki je čak sanjaju. „Osećali su da su umešani, iako su je jedva poznavali“. Jedne godine, na Noć veštica „jedna devojčica iz susednog sela obukla je belu duksericu s kapuljačom, teget perjani prsluk i crne farmerke, obula platnene patike i našminkala se kao zombi. Odvezli su je nazad roditeljima i očitali joj poštenu bukvicu.“ Jedanaest godina kasnije, selo ne može da se pomiri sa Bekinim nestankom. Beki je svojim nestankom dirnula sve, pa čak i one koji su se u selo doselili mnogo posle tog događaja.
Divno formulisane rečenice odjekuju poglavljima, neznatno izmenjene sa svakim ponavljanjem, personifikujući vreme i obeležavajući godišnji ciklus: „Vreme je prolazilo, večeri su postajale svetlije, a dani duži.“ Poneki detalj bi zaokružio seosku scenografiju i međusobne odnose stanovnika. Spoljašnji svet se ušunjava onoliko retko, koliko se retko pominju i moderne tehnologije. Svetski događaji su beznačajni u životu sela koji je usaglašen sa prirodnim ciklusima.
Makgregor je poznat po sažimanju čitavih života u dugačke, bezoblične pasuse. Autor to ne čini da bi svemu dao istu težinu, već da bi uljuljkao čitaoca dovoljno da se humoristično i tragično istaknu. „Dok on nije bio tu, jedna ovca im je uginula pri jagnjenju. Održan je sastanak parohijskog veća. Brajan Flečer nije uspevao da privoli ljude da se drže dnevnog reda i na kraju je morao da prizna kako je vrlo teško u ovakvom jednom trenutku držati se pitanja o nepropisnom parkiranju. Sastanak je odložen. Policija je održala konferenciju za štampu u konferencijskoj sali u Gledstonu...“ Uobičajeno se neprestano naslanja na neočekivano.
Narativ čitaocima nudi isečke iz života junaka, odajući onoliko detalja koliko je potrebno da se uoče izmenjene okolnosti u njihovim životima kada se priča povremeno i neočekivano osvrne na njih. Udovica koja renovira sobu deset godina nakon suprugove smrti. Ljubavna priča u najavi. Školski domar koji ima vremena za lov na pastrmku. Pridošlica za koga se veruje da je udovac, zapravo je razveden, zbog čega se dežurni dušebrižnici osećaju „prevareno“. Preduzeća se otvaraju i zatvaraju. Otuđeni par koji ima sina se miri, dobija drugo dete i ponovo se rastavlja. U lokalnom pabu je zabranjeno pušenje. Vikarka se pita koliko još ispovesti može da podnese. Iako oslikani retkim, često ovlašnim potezima četkicom, portreti ovih likova i njihove nedaće odišu potisnutim patosom. Zajedničkim snagama oni uspevaju da udahnu život i samom selu. Ovo je roman koji će vas natrerati na razmišljanje, a utisak koji ostavlja širi se dugo poput izmaglice.
Autor: Rejčel Šona Rid
Izvor: theliteraryreview.org
Prevod: Maja Horvat