Prikaz romana „Jedna nit“

Junakinje Trejsi Ševalije nisu tipične heroine istorijskih romana i upravo to – u kombinaciji sa dobro proučenim periodom o kome piše i fantastičnim osećajem za tajne čežnje i želje svojih likova – čini ovu autorku jednom od onih koje uvek rado čitam.

Nisu mi svi romani autorke „Devojke sa bisernom minđušom“ interesantni ili dirljivi, ali mi se novi roman u izdanju beogradske Lagune „Jedna nit“ mnogo dopao.

Preciznije, veoma mi se dopala Vajolet Spidvel, tridesetosmogodišnja žena koja tridesetih godina prošlog veka pokušava da sklopi komadiće svog života posle smrti verenika i brata u Prvom svetskom ratu.

Vajolet je „prekobrojna žena“, deo generacije gde se ženina vrednost određivala njenom ulogom supruge, udovice ili majke, a Vajolet nije i zna da neće biti ništa od toga.

Odlučna da se ne pomiri sa time i pristane da ceo život tavori brinući o ogorčenoj majci, Vajolet preduzima drastičan korak budući da nema novca i zavisi od prilično iščašene porodice – seli se u Vinčester gde se zapošljava u kancelariji kao daktilografkinja i jedva preživljava sa bednom platom.

Sticajem okolnosti upoznaje društvo vezilja Vinčesterske katedrale, grupu volonterki koje vezu jastuke za katedralu, jastuke koje će generacijama olakšati sedenje i klečanje prilikom službe.

Čuvena vezilja Luisa Pesel (koja je zaista postojala i njeni jastuci i dalje postoje u Vinčesterskoj katedrali) podučava vezu ovu grupu žena i, iako vešto predstavljena, bledi pred Vajolet – odlučnom da ostavi svoj trag u svetu, makar to bilo kroz vezeni jastuk.

Vajolet je upečatljiv lik – usedelica koja ima povremene susrete sa svojim „šeri“ muškarcima, žena koja obilazi Vinčester sama (i gde mi kroz opise crkava, pecanja, bašti i praznika upoznajemo tu oblast), ćerka koja očajnički želi ljubav i odobravanje svoje odvratno ogorčene majke, nežna tetka i lojalna prijateljica.

Vez, ispravke, paranja i ponovno vezenje ovde služe kao metafora Vajoletinog života i njene odlučnosti da nađe svoje mesto u svetu, mesto koje joj neće određivati društvo već ona sama.

Na tom putu ka preuzimanju kontrole nad svojim životom, Vajolet nailazi i na plejadu muških likova, ali je „Jedna nit“ ipak „ženska“ knjiga u smislu da su njen fokus žene, njihova (ne)prijateljstva, borbe, čežnje, ljubavi i odlučnost da budu srećne čak i ako se to kosi sa normama i protokolima tog vremena.

Čitav roman deluje kao izvezena traka puna bodova i neprimetnih čvorića sakrivenih ispod raznobojnih niti – glasova žena iz ovog romana.  Lepa i praktična i izdržljiva – kao junakinje Trejsi Ševalije.  Topla preporuka.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik