Prikaz romana „Jedan dan“: Kako je nastao književni fenomen dvehiljaditih

Deks i Ema zauvek, ili kako je roman „Jedan dan“ postao književni fenomen dvehiljaditih.

Kraj romana je ostavio trag na čitaocima, baš kao i filmska adaptacija sa En Hatavej u glavnoj ulozi. A ove godine se „Jedan dan“ vratio i na male ekrane zahvaljujući Netfliksovoj seriji. U daljem tekstu istražujemo kako je bestseler Dejvida Nikolsa osvojio (i slomio) milione srca.

Još uvek se tačno sećam šta mi je majka rekla dok je na moju ležaljku spuštala svoj primerak romana „Jedan dan“, u mekom povezu, sa narandžastim koricama, koje su se blago izvitoperile od vrućine. „Trebalo bi da te upozorim“, rekla je, delujući pomalo potreseno. „Ima tužan deo na kraju“. To je bilo isuviše blago rečeno. Desetine hiljada čitalaca koji su tog leta uzeli ovu knjigu u ruke verovatno su na sličan način bili potreseni zbog ove knjige. Ali to nije sprečilo da roman „Jedan dan“ postane jedna od najvećih, največnijih književnih ljubavnih priča, priča decenije koja je usledila. Sada, 15 godina nakon prvog izdanja, Netfliks je zagrižene poklonike i novu generaciju obožavatelja stavio na prave muke, jer je emitovana nova adaptacija u 14 epizoda u kojoj glume Ambika Mod i Leo Vudal.

Pre nego što je napisao ovaj bestseler, pisac i scenarista Dejvid Nikols objavio je dva romana, od kojih je jedan „Početno pitanje“. Oba romana su dobila dobre kritike (na osnovu Nikolsovog debitantskog romana snimljena je veoma prijatna filmska adaptacija sa Džejmsom Mekavojem u glavnoj ulozi), ali njegov drugi roman nije doživeo isti uspeh kao prvenac. Kada je njegova treća knjiga objavljena 2009. godine, Nikols je bio „poprilično spreman da će njegova spisateljska karijera nastaviti silaznom putanjom“, kako je kasnije izjavio. Međutim, nije trebalo da brine. Tajms ju je opisao kao „predivnu knjigu“, dok je Gardijan roman opisao kao „ne samo veoma smešan već i nezaboravan, dirljiv i... prilično dubok“. Međutim, nisu sve recenzije bile tako dobre. Obzerver je tvrdio da knjiga deluje „zastarelo, da autor koristi dobro poznate zaplete kada se dvoje upoznaju“. Ali to nije bilo važno: knjiga je već postala fenomen. Neko vreme se činilo da ne možete da uđete u prevoz a da ne uočite te prepoznatljive korice, sa dve narandžaste siluete okrenute jedna prema drugoj.

Kada se radi o romantici, „Jedan dan“ je u književnosti ono što je „Kad je Hari sreo Sali“ u filmskoj umetnosti, i to ne samo zato što je reč o dvoje prijatelja između kojih postoji neverovatno opipljiva hemija: ovo je knjiga koju treba dati na čitanje svima onima koji tvrde da su ljubavne priče bezvezne, baš kao što je i film Nore Efron dobar primer da nisu sve romantične komedije trivijalne. Roman je do sada prodat u oko 5 miliona primeraka, preveden na 40 jezika i osvojio je čitave armije vernih obožavalaca, koji skoro svake godine iznova čitaju ovu knjigu. Spisateljica Doli Olderton je izjavila da je ovo „knjiga kojoj se uvek iznova vraća“, dok je autorka Megi Šipsted, čija je knjiga ušla u uži izbor za nagradu Women’s Prize, izjavila da ova knjiga „nikada ne stari“. Nebrojeno puta sam čitala „Jedan dan“, godinama. Čak mislim da sam jedna od retkih koji su ponovo pogledali i slabunjavu filmsku adaptaciju iz 2011. godine u kojoj glumi En Hatavej sa navodno severnjačkim naglaskom. Inače, odabir En Hatavej za glavnu ulogu izazvao je ozbiljnu kontroverzu sa ove strane Atlantika, pošto su čitaoci iz Britanije podigli neverovatnu frku koja može da se uporedi samo sa onom kada se saznalo da će Rene Zelveger glumiti Bridžet Džouns.

Šta je onda učinilo ovu knjigu neverovatno uspešnom? U osnovi, ovo je ljubavna priča, i to veoma napeta, jer niste sigurni da li će dvoje mladih ostati zajedno, ili ne. U središtu priče su Ema i Dekster, dvoje najboljih prijatelja, koji su se prvi put sreli 15. jula 1988. godine, neposredno nakon što su oboje diplomirali na Univerzitetu u Edinburgu. Dekster je imućan, samouveren i zgodan mladić, koji je „imao dar da izgleda kao da je u večitoj pozi za fotografisanje“. Ema je skromnija i potiče iz obične porodice iz Lidsa; ona je veliki idealista, ali dovoljno cinična da saseče Deksterovo pomalo naporno glumatanje. U rukama drugog autora ovo dvoje junaka bi možda završili kao karikature otmenog mladića i uvredljive severnjakinje, ali Nikols, koji je veoma empatičan pisac, oslikava ih sa saosećanjem; suptilno ismeva njihove mane, ali takođe za ozbiljno uzima njihova osećanja.

Knjiga ispreda priču o tome šta se događa sa ovim parom istoga dana u julu svake godine, na dan koji je poznat kao dan Svetog Svituna, kako je to Dekster ispričao Emi tokom njihovog prvog susreta. Nije se svima dopao ovakav koncept: u recenziji koja je 2009. godine objavljena u Obzerveru piše da je ovakva „struktura ograničavajuća“ i da je Nikols „mnogo bolji pisac nego što mu ovakav format dozvoljava da bude“. Junaci ovaj dan ne provode uvek zajedno (kada sam ponovo čitala, zapanjilo me je to što su njih dvoje zapravo uvek bili u neposrednoj blizini onog drugog), ali shvatamo koliko se ono što osećaju jedno prema drugome odražava na njihovo postojanje i na odluke koje donose. Nikols ne pokušava da unese previše prekretnica u svaki 15. jul. Događaji koji su vidno značajniji – ozbiljni razgovori, nepromišljeni poljupci – često se dešavaju van scene, tako da njihova romansa ne prati konvencionalni oblik.

„Jedan dan“ se ne bavi tropom „od neprijatelja do ljubavnika“ koji je postao jako popularan među današnjim čitaocima ljubića. Od samog početka je jasno da se njih dvoje sviđaju jedno drugom i da bi čak mogli da budu dobar par, ali u narednih dvadeset godina vidimo kako izbegavaju da se suoče sa onim što je očigledno, da osim što ih razdvajaju geografske razdvajaju ih i emocionalne prepreke, poput naizgled beskonačne godine koju Dekster provodi u Indiji, njegove okrutne arogancije kada postane poznat kao TV voditelj tokom devedesetih, koji šmrče kokain, kao i Eminog hroničnog samoponižavanja. „Lakše je biti neuspešan i nesrećan jer onda na račun toga mogu da se zbijaju šale“, piše joj Dekster u pronicljivom pismu iz Indije, koje je napisao pod dejstvom alkohola. Naravno, on zaboravlja da to pismo pošalje, i time se postavlja jedno od mnogih „šta ako“ pitanja u knjizi. Nikols je napisao roman „Jedan dan“ neposredno nakon što je napravio adaptaciju romana „Tesa od roda D’Erbervila“ za Bi-Bi-Si, i izjavio je da je ideju o nedostavljenoj poruci – onoj koja bi možda promenila živote protagonista – pozajmio iz romana Tomasa Hardija.

Uprkos „tužnom delu na kraju“, kako je to moja mama sročila, roman „Jedan dan“ je (za razliku od „Tese“) knjiga koja pruža utehu a da je pritom odlična. Ema i Dekster su sjajni likovi da ponovno čitanje pomalo liči na susret sa starim prijateljima. Čak i kad ste već upoznati sa radnjom, može da bude veoma frustrirajuće kada posmatrate kako ovaj par donosi loše odluke ili ima neprijatne situacije (kao u sceni u kojoj Dekster govori Emi, koja tek što je postala nastavnica, da „Oni što umeju, rade, oni što ne umeju, predaju.“). Međutim, knjiga potvrđuje i to koliko može da znači period od 24 sata. Pokazuje nam kako se ti „obični dani“ (i obične greške) mogu, tokom života, sabrati i stvoriti neku veću priču, koja, kada se osećate pomalo izgubljeno, može da vam pruži neki vid utehe.

Otkrila sam da svaki put, kada ponovo uzmem ovaj roman u ruke, osećam povezanost sa nekim drugim periodom iz života protagonista. Prvi put sam pročitala ovaj roman neposredno pre nego što sam krenula na univerzitet, i tada su mi se Deksterove i Emine životne drame činile zrelim, ali još uvek dalekim. U dvadesetim sam osećala povezanost sa delovima knjige koji su tačno ukazivali na konfuziju pri pokušaju da odlučite šta biste mogli da uradite sa svojim životom, i strašno razočaranje kada ne ide baš sve po planu. Nakon poslednjeg čitanja najviše se prepoznajem u Nikolsovom sjajanom opisu onoga što on naziva „trećim talasom“ venčanja, kada „kao da svaka sedmica donosi novu raskošnu glatku kovertu, debelu kao pismo-bomba, u kojoj se nalazi kompleksna pozivnica“. Pitam se koji delovi knjige će mi delovati tako blisko kada joj se ponovo vratim za pet ili deset godina...

Autor: Kejti Roseinski
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj