Prikaz romana Ivana Josimova „Vreme od voska“: Kad nas traganje za istinom uvuče u vrtlog preispitivanja

„Što sam više pokušavao da razmrsim to klupko, ono je postajalo sve veće i zapetljanije“, kaže junak romana „Vreme od voska“ o svom nastojanju da otkrije da li između tri iznenadne smrti: svoje supruge, oca i njegove ljubavnice, postoji neka veza. Istom rečenicom se najkraće može objasniti i književni postupak kojim nas Ivan Josimov uvlači u vrtloglavu radnju svoje knjige i čini da je čitamo bez daha od prve do poslednje stranice.

„Još malo pa pesma“, takođe kaže isti junak kada mu jedna od očevih ljubavnica objašnjava zašto se sve vrti oko neuzvraćenih ljubavi: „Zato što se samo one pamte“. Pamtiće se i ovaj roman kao primer maestralnog stila i originalne strukture. U 12 poglavlja bez naslova nižu se raskošne rečenice bogate pridevima, često nalik pesmama u prozi: znamo boju očiju žene koju je glavni junak voleo, ali i lišća u trenutku kada su se njih dvoje prvi put sreli – bilo je zlatno i srebrno, a decembar neobično topao. Priroda nije samo scenografija, ona je u ovom romanu odraz osećanja junaka, prilika i dešavanja. Kada je Roza umrla, „tamni oblaci su se valjali ka golim krošnjama jablanova goneći pred sobom bučno jato vrana“, za razliku od „kristalno plavog neba“ po kojem su „letele ptice iznad zelenih, čudom olistalih krošnji tog ranog decembra“, kada su se njih dvoje upoznali.  Za Josimova čak ni živa ograda od gledičije nije dekor već simbol borbe, grčevite i dugotrajne, koja je „nevidljiva i neuhvatljiva našem tromom oku i nečujna za naše nagluve uši“. Ta ograda glavnog junaka navodi na razmišljanje – od čega su ti ljudi koji su podigli živu, neprobojnu barijeru morali da se zaštite?

I nije to jedini put da se glavni junak, koji pripoveda u prvom licu, vraća u prošlost. Vremenska disharmonija, digresije, preplitanje sadašnjeg i prošlog vremena, dešavaju se na samo od poglavlja do poglavlja, već i unutar istog pasusa, ponegde i u jednoj rečenici. Zato je „Vreme od voska“ roman koji animira čitaoca tako da od njega traži apsolutnu pažnju i koncentraciju. Priča u priči je posebno zanimljiv pripovedački postupak koji doprinosi bogatstvu sadržaja i strukturi romana, a koji Ivan Josimov odlično koristi. Istu svrhu imaju i česti citati drugih pisaca, filozofa, slikara… Svoje široko obrazovanje pisac nesebično deli sa svojim čitaocima, tako da smo na stranicama romana „Vreme voska“ saznali i Kako je Edgar Alan Po napisao svoju čuvenu poemu „Gavran“, šta Borhes misli o besmrtnosti, kako funkcioniše Fiboničijev niz brojeva…

Lepoti i značaju ovog romana doprinose i čvrsto izgrađeni likovi. Na prvi pogled neobični, sa njima ipak možemo da se identifikujemo jer imaju sve ljudske mane i vrline, iskušenja, bolesti, tajne. Njihovi karakteri i osobine dosledno su vođeni i sve što veliki glumac Emil, njegove ljubavnice Mimi i Gabrijela, kao i Kaća i Roza koje je voleo njegov sin, sve što oni rade, čine, govore, kako izgledaju potpuno je u skladu sa njihovim karakterima.

Međutim, sklad ne uočavamo kada želimo žanrovski da odredimo roman „Vreme od voska“, što ga takođe čini posebnim. Ivan Josimov žonglira žanrovima toliko vešto da u početku mislimo da čitamo ljubavni roman, zatim filozofski, a onda se polako javlja sumnja da su tri smrtna slučaja možda povezana i priča dobija detektivski ton. Sin naglo preminulog glumca, koji nam priča ovu priča, zapravo traga za istinom i može se reći da je okosnica radnje – preispitivanje koje pokreće lavinu različitih sećanja, emocija i nadanja.

„Usamljeni ljudi imaju potrebu da dugo preispituju svoje živote. Zaključci su obično jalovi i pogrešni, ali se tokom tih besomučnih ponavljanja uvek istih događaja ili rečenica, a najčešće nekih reči kojima se iznova menja kontekst, iskristališu dani za koje su ubeđeni da im se u njima stvarnost prelamala. U tim žižama se presecaju misli o reflektovanim strahovima, propuštenim prilikama i njihovim umišljenim krivicama. To su dani kojima se život parča na periode. Što je tranžiranje uspomena bolnije, to je zadovoljstvo veće, jer usamljenost tek u samosažaljenju počinje da dobija smisao.“

Autor: Dragana Todorović