Prikaz romana „Istorija nasilja“ Eduara Luja

Čuda su ipak moguća, a posebno na hrabrom uzorku velikih brojeva! O čemu je sada reč? Evo, u razmaku od samo desetak nada u naše knjižare i pred naše čitateljastvo stigla su dva krajnje konsekvetna naslova queer književnosti bez zadrške, a pritom su u pitanju i dva odlična prozna dela koja i tematski i kvalitativno nadmašaju okvire queer književnosti. A uz to, jasno i glasno svedoče o dva važna i snažna pripovedačka dara, iz dva udaljena kutka planete, pa još iz dve ne tako daleke ali ipak i prilično međusobno raznorodne ere.

Na drugom tasu, gotovo svega sem hunora ima na stranicama još jednog vrsnog romana iz pera Eduara Luja – to ni malo ne bi trebalo da čudi, imajući u vidu da njegova „Istorija nasilja“ (prevela Ivana Misirlić, objavila Laguna) u žiži ima epizodu sa silovanjem i srodnim i posledičnim nasiljem, kako se završio pripovedačev slučajni susret sa potpunim neznancem jedne Božićne večeri. Predistorija i događaji prenočeni i Lujevom prvencu „Gotovo je s Edijem Belgelom“ (kod nas takođe u izdanju beogradske Lagune) ovde se na mahove ponavljaju, ali pre svega trasiraju put ka mogućnosti da se jedan takav užas desi i to u životu književnog superstara na samo par koraka do tog ostvarenja statusa (a Luj tojeste, dosta slično Gzavijeu Dolanu, i to ne isključivo u frankofonom delu sveta, nego širom planete). Dok je u „Gotovo je s Edijem Belgelom“ budio asocijaciju na zavodljivi verizam, recimo, Zolinog „Žerminala“ (naravno, u varijetetu podesnom novom milenijumu), „Istorija nasilja“ sa sobom nosi takođe nepobitno proživljeni mrak ali uz značajan dodatak kontemplativnosti dostojnog i boljih radova iz bogatog fundusa recentnijeg francuskog filozofskog romana, a Luj ovde predstavlja svoj gotovo sasvim nov pripovedački glas, prozukao od silom prilika stečene zrelosti, oproštaja od detinjstva i mladosti i neveselih spoznaja koje se tiču sposobnosti ljudi da jedni drugima nanose tešku i, reklo bi se, nepremostivu bol.

Luj zadržava ispovedni ton, ali se ovde, podno bremena svog tog pominjanog najcrnje crnog mraka, i poigrava sa naracijom, tačkom gledišta i pripovednim pozicijiama, razglobljavajući tu ispovest pozaimanjem glasa od  bliske mu sestre i ostalih saputnika. Pripovedač /žrtva silovanja i praktično pokušaja ubistva nastoji da pronikne u koren svojih slabosti i nedostatnosti, ali i da pojmi mrak u kome su prisiljeni da obitavaju psiha i svetonazor umalo pa dželata mu. Luj tu ukazuje nužnost emaptije, kojoj se pod naletom stilskih prenemaganja i postmoderne bižuterije u savremenoj književnosti gotovo izgubio svaki iole značajnji trag. Osim toga, Luj u ovom svom romanu, u kome pokazuje da je kadar i za pripovedni tour-de-force znatno tiše, diskretnije  i zaumnije vrste, problematizuje i ono o čemu se nedovljno retko i priča i zbori – o nasilju unutar LGBT zajednice ili barem na nivou ličnih i mikro-odnosa međusobnih pripadnika tog raznorodnog soja. Kao celina, „Istorija nasilja“ svakako mami na pohvale na račun onoga što je Eduar Luj uspeo da postigne pod krovom naoko tipskog izdanka francuskog kraćeg romana (ili takozvane male proze), a na samo oko dve stotine stranica krupnijeg proreda – ovo jeste upečatljiva proza ispovedbnog podtipa, jeste i filozofski-kontemplativni roman, jeste i zanimljiva refleksija na ono što se može zgoditi mnogima, nezavisno od seksualnih prefrenci i društvenog statusa, ali, nadsve jeste vanserijski dobro sročena knjiga čija se priča na nivou značenja račva u podosta pravaca, ali na kraju neporecivo zadovoljava i na planu stilskih i izražajnjih rešenja i na polju emocija koje pobuđuje. A čime stupa u rimu sa prozom gore nahvaljenog Arenasa.

Piše: Zoran Janković
Izvor: Optimist