Prikaz romana „Gubitak slike ili Planinom Sijera de Gredos“: Povratak smisla

Roman „Gubitak slike“ jedan je od najambicioznijih i najopsežnijih narativnih poduhvata austrijskog nobelovca Petera Handkea (1942), koji sabira mnoge tematske i stilske osobenosti njegovog celokupnog opusa. Autor gradi opsežnu, gustu i višeslojnu pripovest, formalno predstavljenu kao fizičko i duhovno, političko i poetsko, realno i metaforičko putovanje glavne junakinje – moćne bankarke – kroz španski planinski lanac Sijera de Gredos.

Za razliku od većine Handkeovih dela, u kojima se autor poistovećivao sa protagonistom, u ovom romanu na sceni je žena. Po svom određenju finansijske kraljice i figure koja se otima klišeima, ali ih istovremeno i nosi, posredi je jak subjekt nežnijeg pola. Tako ona od pripovedača naručuje roman o sebi pod uslovima koje sama postavlja: bez imena, sa minimumom konkretnih geografskih referenci, u atmosferi apstrakcije i simboličkog značenja. Njen lik je ujedno i pokušaj literarne samorefleksije: ona je i naručilac i predmet pripovedanja, ali i idejni vodič kroz priču o sopstvenoj priči.

Junakinja se kreće kroz imaginarni i naglašeno simbolički pejzaž, od severozapadne rečne luke do srca Španije, Kastilje i La Manče, zemlje Don Kihotea. Geografski okvir je ipak sekundaran u odnosu na alegorijski naboj putovanja: ono je, u najširem smislu, traganje za slikama koje daju smisao postojanju ali su, u vremenu medijske inflacije, obezvređene i izgubljene. U skladu s tim, naslov romana odnosi se na progresivni gubitak značenja, intenziteta i sadržajnosti slika u savremenom društvu. Pripovedač smatra da, u doba vizuelne prezasićenosti i banalizacije, slike više ne nose značenje, ne pokreću emociju niti identitet. S druge strane, junakinja poseduje zalihe slika iz kojih crpi energiju i smisao koliko god da se svet oko nje pokazuje sve praznijim i beživotnijim jer su te slike zamenjene generičkim, potrošnim vizuelnim sadržajima masovnih medija. Handke evocira pejzaže, susrete, gestove i trenutke koji su prizori urezani u svest kao izvori snage i smisla. Ti prizori, poput susreta sa radnicima na Balkanu, obroka u Tordesiljasu, izvora reke Tormes, nisu lepi po estetskim merilima, već po sposobnosti da pokrenu viziju sklada, mira i jedinstva sveta.

Pejzaž kroz koji junakinja putuje nije samo geografski prostor, već simbolički poligon koji okuplja brojne motive iz recentne stvarnosti: ratove na Balkanu, evropsku krizu identiteta, pohlepnu ekonomiju, površnost savremene komunikacije, odnos prema prirodi. Roman je prepun referenci, digresija i komentara na aktuelna društvena i politička pitanja. Osim toga, „Gubitak slike“ je izraženo meta-prozan: ne samo da govori o naručivanju i pisanju romana, već u procesu pripovedanja otkriva i reflektuje narativne postupke. Handke stalno preispituje, prekraja i redefiniše jezik, sintaksu, smisao opisa, odbija automatizovane izraze i uvodi svojevrsni poetski otpor. Junakinja eksplicitno zahteva da se u priči oseća kako biva ispričana, da bude izložena, ogoljena. Roman tako postaje i meditacija o samoj svrsi književnosti: da li ona može vratiti smisao kad slike izgube snagu? Da li priča može nadomestiti ono što je svet izgubio kroz haos, nasilje i medijsku manipulaciju?

Povezanost Handkeovog romana sa Don Kihoteom predstavlja više od formalnog omaža: Servantesov duh slobodnog pripovedanja, humora i ironije vidljivo prožima i prozu nobelovca. Bankarkine avanture često deluju apsurdno, ponekad čak i burleskno, sve u funkciji demistifikacije ozbiljnosti sveta moći, kao i u duhu kritike racionalizma koji guši maštu i naraciju.

„Gubitak slike“ je istovremeno delo velike umetničke ambicije i neizbežne hermetičnosti. To je knjiga koja balansira između esejistike, epske naracije i filozofske spekulacije, knjiga o svetu koji se raspada pod lavinom slika bez značenja, ali i o mogućnosti da se smisao ponovo stvori – pričom, mišlju i pogledom.

Autor: Domagoj Petrović