Sonja Ćirić je diplomirala na grupi za Jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ceo život je novinar, a sada urednik u nedeljniku Vreme. Njen najnoviji roman „Glasovi Žute sveske“ namenjen je odraslima ali i tinejdžerima. Roman „
Glasovi Žute sveske“ do mene je došao sasvim slučajno. Iskreno govoreći ne sećam se da mi je u knjižari ruka ikada pošla ka ovom romanu, ali nakon čitanja shvatam da je to greška.
Roman je izdat za izdavačku kuću Laguna, u
ediciji Eklipsa za koju je karakteristično nešto novo, nešto što iz tame izlazi na svetlo.
Hajde da zajedno zavirimo u Žutu svesku i sklonimo svu onu prašinu nataloženu na svesci koja je trebalo da sakuplja samo lepe trenutke.
Roman je podeljen po danima od utorka do petka, a u središtu priče su tri glavna junaka. Boris, scenarista koji je opčinjen svojim poslom i ženom, Jelena koja je novinarka, egocentrik orijentisan samo ka sebi i Milen, osoba koja je svetlo na kraju tunela u ovom romanu.
Boris dobija posao da napiše scenario za film, a zapravo ga piše o sebi. Jelena je preokupirana svojim mislima, poslom i svojim potrebama pa tako zanemaruje i Borisa ali i ćerku kojoj su potrebni pažnja i ljubav. Kada jednog dana u njihov život tek tako uđe Jelenin polubrat Milen Jelena ulazi u vrtlog loših misli, lošeg ponašanja i totalnog odsustva empatije.
Milen ne priča, depresija je uticala na njegovo stanje da nikada više ne progovori, ali sve vidi. Najviše ono neizgovoreno. On je rastrzan između Borisove ljubavi i želje da brak bude skladan i Jelenine potrebe da uvek bude u pravu i da nikada ne greši.
Boris odlazi na mirno mesto, poslom. Da piše scenario. Da li je Jeleni laknulo ili joj je barem malo žao?
Kada odeš iz zemlje ne osećaš glad u stomaku nego u duši. To je bol kakvog nema. To je glad za onim što ti treba toliko mnogo da ne možeš da dišeš. Da apsurd bude veći, to što ti treba nestalo je mnogo pre nego što si krenuo.
Milenu je žao, jer je u tom stanu ostao jedini usamljenik koji više nema druga sa kojim deli tugu. Ostao je i bez Lenke koja je bila jedino svetlo na kraju tunela.
Kada je otišao, otvorio sam prozor. Da izvetri samoća.
Sonja Ćirić u ovom romanu izuzetno dobro opisuje sve likove, a posebno njihovo unutrašnje stanje svesti kroz dijaloge koji su zapravo monolozi jer odgovora nema. Boris i Jelena pričaju ali se ne čuju.
Ne znam kako drugačije da ti pokažem tebe. O čemu bih da pišem? O usamljenosti. O imati pa nemati. O ne-ljubavi. O bolu zbog ne-ljubavi. O nemoći da se popravi učinjeno. O kraju.
Na kraju, ostaje mi samo jedno nerazjašnjeno pitanje. Da li je Sonja htela kroz ovaj roman da opiše mentalitet našeg naroda ili je htela da opiše stanje u četiri zida kada svi pričaju, a zapravo ćute. Kroz nepunih dve stotine strana Sonja je uspela da dočara koliko boli nerazumevanje, sebičnost, egocentričnost. Koliko boli kada bliska osoba ne ume da prizna poraz. Koliko boli činjenica da si odbačen, nemoćan u svom bolu i na samom kraju nebitan. Na kraju, koliko je teško kada si usamljen, a teško je da presečeš i načiniš prvi korak. Razmišljanje o ovom romanu trajaće još dugo, a meni se nekako čini da je Sonja postigla cilj i na tome sam joj neizmerno zahvalna.
Otvorite svoje žute sveske i pročitajte napisano.
Gde ste sada u odnosu na to?
Autor: Radmila Marković
Izvor:
booksandscarves.com