Dvadeseti vek započeo je mitom o ubrzanju i progresu, što se odrazilo na sve aspekte ljudskog znanja – od metalomehanike, kao nove industrijske grane, do umetnosti i književnosti, sa italijanskim pesnikom, dramskim piscem i, što je najvažnije, tvorcem manifesta futurizma Filipom Tomasom Marinetijem. S druge strane, kao da je devetnaestovekovni fenomen nacionalizma „sazreo“ tek u narednom stoleću, što je rezultiralo Velikim, prvim svetskim ratom koji je unazadio čovečanstvo više nego što ga je industrija za prvih četrnaest godina veka razvila. Na kraju krajeva, spomenuti Marineti se kleo u ubrzanje i pesmu metala, građenje novog i rušenje starog, a postao je glavni preteča fašizma još u doba kada je Musolini bio socijalista.
O svemu tome piše vrlo plodni italijanski autor
Enriko Brici, koji je sa svojih pedeset godina objavio više od trideset knjiga, od čega preko dvadeset njih čine romani. Iako je i njegov naslovni junak Enco Ferari, tvorac automobila nazvanog po njegovom prezimenu, istorijska ličnost, ovo je
par excellence istoriografska fikcija, gde su ljudi koji su uticali na povest uglavnom sagledani iz perspektive odnosa sa svojim najbližim okruženjem, iliti kao obična čeljad. Na kraju krajeva, roman se završava koncem druge decenije dvadesetog veka, i tek najavljuje nastanak
Ferarija i kobni razvoj fašizma: „
Enco, san jednog dečaka“ prvi je tom predviđene trilogije.
Kao što bi to danas učinio i svaki drugi umešan pisac, Enriko Brici je početak troknjižja izveo tako da se apsolutno može čitati kao zasebna celina a da čitalac želi još. Ovo je postigao, između ostalog, fantazmagorijskim završetkom romana gde glavni junak na krajnje maštovit način najavljuje ono što će se zbivati u nastavcima. Imaginativnost autora možda se ipak posebno ogleda na primeru pristupa simbolu pluća, koja su pre sto godina važila za izvor svojevrsnih aristokratskih bolesti: ko je imao nedaće na njima, obično ih nije imao na drugim organima, ali su bolesti poput upalnih ili tuberkuloze bile smrtonosne. Čak tri člana porodice Ferari obolevaju na plućima, a stariji Encov brat Dino i otac Fredo – letalno. Stradali su, simbolički gledano, zbog dve oprečne pojave protivrečnog razdoblja: spominjanih mita ubrzanja i metala, te nacionalizma koji ubrzanjem postaje fašizam. Preciznije, Dino se kobno razboleo jer je otišao u rat između ostalog stoga da bi poslušao jednog od dvaju svojih idola, Marinetija, koji se gorljivo zalagao za to da Italija ne ostane neutralna. Fredo je pak umro od metalnih opiljaka stečenih na plućima usled prilježnosti u sopstvenoj radionici.
I rat i simbol pluća prikazani su i kroz Enca, koji je prisilno regrutovan pa je u uslovima vojne oskudice patio od srazmerno benigne, bakterijske grudne bolesti, ali je uspeo da se izleči. Osim glavnog junaka, posebno značajan lik je njegov otac, kao tvorac automobila koji je mogao da razvije brzinu od sedam kilometara na čas. Enco je pod uticajem Fredovog pronalazaštva i držanja radionice – koja je konfiskovana za potrebe vojske – odbio da ide „srednjim putem“; preko volje je završio tehničku školu. Odlučio je da spoji mit ubrzanja i pronalazaštva u svrhu kreiranja mnogo bržeg vozila od onog koji je njegov otac izumeo.
U prvom romanu Ferari je još uvek tek san glavnog junaka koji je, doduše, već dobio posao u Fijatu. Šta će se dešavati u dva nastavka? Jedva čekamo da saznamo!
Autor: Domagoj Petrović