Prikaz romana Džesike Šatuk: „Žene iz zamka“

Reč „bestseler“ preporučuje knjigu, ali je ne opisuje. Iako „Žene iz zamka“ Džesike Šatuk apsolutno spadaju u kategoriju bestselera (dovoljno je pogledati kako se prethodne godine kotirala na listama čitanosti i koliko su je visokim ocenama ocenjivali čitaoci), za knjige poput nje trebalo bi verovatno skovati novu reč. One su prisutne nekako tiše, stupaju na scenu manje bombastično od pojedinih drugih, ali na širem planu, u dužem nizu godina, odjeknu ili se upamte snažnije. Iza takvih knjiga, jasno je, najčešće stoji ozbiljan pisac i ozbiljan rad. Džesika Šatuk je materijal za svoj roman istraživala sedam godina, što je već nezanemarljiva studioznost, ali njegova tema prisutna je u njoj odranije; kao potomak pripadnice Hitlerove omladine, Džesika Šatuk je mnogo duže postavljala sebi pitanje – zašto. Zbog čega je i sa kojim opravdanjem jedna, bilo koja mlada osoba mogla da zakorači u besmisao i strahotu takve ideologije i da je – makar i nakratko – oberučke prihvati.
 
Kako sama autorka kaže, nije pisala rukovodeći se gotovom skicom i „štriklirajući stavke“, već se prepuštala knjizi da je sama vodi; možda je njena prvobitna namera bila da odgovori na to pitanje, ali očigledno se složena priča otrgla i zaživela sopstvenim životom. Umesto jedne žene, tu su tri žene. Umesto šest godina rata, tu su godine čitavog jednog životnog veka. Pokušaj da se razume određena mladalačka zabluda neminovno se pretvorio u ono čemu se kvalitetan pisac zapravo potajno i nada – u kompleksno i duboko tkivo ljudskih odnosa koje reaguje na svoje nepredvidljive načine kada u njega zaseče kataklizma kao što je rat.
 
Stožer romana, ličnost koja svojevoljno preuzima na svoja pleća odgovornost za sve sudbine, svakako je Marijana fon Lingenfels, pripadnica nemačkog pokreta otpora, žena nepotkupljivih načela i one najređe moralne čvrstine. Osećanje dvostruke obaveze – u jednom slučaju rođeno iz bolnog sećanja na neutoljenu prvu ljubav, u drugom iz nežne odanosti i poštovanja prema pokojnom mužu – zadaće joj imperativ da u najtežim trenucima rata pronađe dve žene, suprugu čoveka u kog je bila zaljubljena i suprugu nastradalog političkog saradnika, i pruži njima i njihovoj deci zaštitu i dom u svom zamku. Samo, moralnost zna da bude i slepa. Marijana ne uspeva da razume svoje dve štićenice niti da sagleda svetove koje one naseljavaju. Benita je žena čiji je „jedini“ kvalitet u tome što zna da voli. Anja će je bolno razočarati neistinom o svojoj prošlosti. Sa čuđenjem, razočaranjem, donekle i gnušanjem, Marijana – uverena u svoju pravednost – odbija da prihvati merila ovih dveju žena kao svoja. Toj tako mudroj Marijani biće potrebne godine i decenije da prozre ljudsku suštinu njihovih poriva i postupaka i pojmi snagu oproštaja, da bi oprostila ne samo njima već i sebi.
 
Jednu od upečatljivih vrednosti „Žena iz zamka“ izvesno čini prisustvo rata. Iako je ratnim godinama tehnički posvećen tek deo (pa i on sa vrlo odmereno dodeljenim prostorom za sve ono što se događa van zamka), rat se oseća od prve do poslednje stranice, od 1923. do 1991. On najdublje utiče na ljude dok se tek sprema, oblikuje im život i posle pola veka. Iako ne daje neposredan odgovor na svoje načelno pitanje, autorka takođe suprotstavlja dva plana „ispovesti“ o nacizmu. Jedan je jednostavan, dvodimenzionalan, jarkih, čistih boja poput socrealističkog plakata koji poziva na obnovu zemlje; drugi mračan, tegoban, doživotni bezdan kajanja. Naravno, u kontekstu nacizma ona govori o sporednim i bezmalo slučajnim akterima rata, i uopšteno je čitav njen roman posvećen malom, sporednom čoveku zahvaćenom najvećim događajima, a ona tu temu obrađuje bez pristrasnosti, bez pravdanja i bez sentimentalizma. Ali iako ne obavezuje čak ni na razumevanje, ona poziva na sažaljenje. Sve tri njene junakinje imaju svoje greške, a Džesika Šatuk ne uzima sebi za pravo da bude arbitar, niti očekuje to od čitaoca. Međutim, njen roman snažno nameće razmišljanje o uzročnosti i o nastanku ideologija, i sa ideologijama, ratova. Uloga malog čoveka kod nje dobija goleme dimenzije, a svi smo mi mali ljudi kada smo sami. U vreme kada Drugi svetski rat već deluje daleko i kada se zaboravlja moć ideologija i pre svega moć njihovih sledbenika, ovakve knjige više su nego potrebne. Stoga „Žene iz zamka“ zaslužuju svaku preporuku ne samo kao uspelo književno delo već i kao podsetnik na jedno doba koje ne sme da se ponovi.
 
Autor: Dubravka Srećković Divković