Prikaz romana „Duž oštrog noža leti ptica“: Svet sa šibom u rukama

Možda je tema ljubavi najčešća u okvirima svetske književnosti, ali je u srpskoj literaturi rat otac svih stvari. On se u nas neprekidno, reći će Crnjanski „obnavlja iz praha i pepela kao feniks“. Priča koja se otrgla od volje svoga tvorca, ma koliko odlagana, sklanjana, prećutkivana, morala je biti ispričana. Reči ne umeju da ćute. Tanja Stupar Trifunović je jedinim oružjem koje ima, rečima, u romanu „Duž oštrog noža leti ptica“ oslikala portret rata i dala mu lice.

Autorka šest knjiga pesama, tri romana, prevođena na četrnaest jezika, Tanja Stupar Trifunović dobitnica je brojnih nagrada za poeziju i prozu, među kojima se izdvajaju: Nagrade Evropske unije za književnost 2016. za roman „Satovi u majčinoj sobi“, Vitalovu nagradu Zlatni suncokret  2019. za roman „Otkako sam kupila labuda“; „Zmijštak“, knjiga poezije, ovenčana je Nagradom „Vasko Popa“ 2022. godine.

Ovo je roman o temama koje istorija zaobilazi, jer je ljudska, neizražena brojevima, već emocijama: susret sela i vojske, običnog i života koji iskače iz šina normale, unoseći novi poredak. Galimatijas novonastalog stanja na koje se treba navići, ali i glib u koji su točkovi ustaljenih pravila mira upali i ne mogu se izbaviti. Ovo je i roman o odrastanju dece rata, koja su, umesto uniiformi, obukla traume i nose ih decenijama, koji kao da nije ni prestao.

Vanja i Milena glavne su junakinje romana, na suprotnim polovima, na približno jednakoj razdaljini od središta svojih težnji, prihvatanju zajednice, u ovom slučaju sela, u koje su dospele, Vanja ponukana izbeglištvom, Milena odsustvom majke, bez znanja očevog identiteta, živeći trajno obeležena žigom kurvinog kopileta. Za razliku od Vanje i njene želje da vrvi u vrevi, prilagodi se, ne ističe i prihvati sela, Milena odmalena, kriva bez krivice i mogućnosti praštanja, živi u takvom svetu, ne pripadajući mu. Ispričana je dečja perspektiva rata jer deca „nemaju još dovoljno životnog iskustva da kalkulišu i oni odražavaju svijet oko sebe onakvim kakvim ga vide. Kako svijet postaje surov, i oni postaju surovijim“.

U dečjim igrama, u kojima je kolovođa Vanja, zbog zaštićenosti roditelja, samo se pritajeno naslućuje bubrenje rata, dok se kod Milene na ličnom planu, razvoj telesnih karakteristika koje je uvode u svet odraslih i buđenje čulnosti, na širem planu istovremeno podudara sa sazrevanjem rata, u čijem će se vrtlogu naći. Bačena u svesnost, Milena je dokaz da rat može biti opšti i pojedinačni, voditi se na dva fornta: odigravati se na širokom prostoru, s mnogo učesnika, i u krugu porodice. Što će i Vanja shvatiti suprotstavivši se autoritetu (odrasloj osobi koja je nedolično oslovila Milenu), nakon prvobitnog animoziteta, ruši iluziju i shvata da put prema posebnosti mora graditi meandriranjem pored sveta i tako ugrabiti drugačiju sudbinu.

Lik Milene podseća na Maru iz Bulatovićevog najboljeg ostvarenja „Crveni petao leti prema nebu“ i Lizavete iz „Braće Karamazovih“ – zamislimo je kako, ne opirući se stvarnosti, gleda u provaliju neba, umotana u jutarnju tišinu, i želi da zaboravi na nevolje i boli koje joj pritiskaju grudi, i čeka ljubav (majčinu, očevu, vojnika Milana i seoske zajednice čiji je deo) koja neće doći.

Tanja Stupar Trifunović ispričala je univerzalnu priču, koja se događa svuda i uvek. Imamo rat koji se sliva u svakodnevni život ljudi. Vojsku, zločince, žrtve. Prvo se naslućuje, potom se osećaju prvi znaci njegovog prisustva, da bi probio branu i umarširao u svet junaka, rušeći tok uobičajenog života i dajući mu novu, fatalnu dinamiku. I prirodu koja živi bez reči, vetar koji nastanjuje zgarišta spaljenih kuća, i nije ga briga hoće li ih neko ponovo nastaniti. Roman govori o nemogućem povratku: jednom napušten dom ne može biti isti kada se u njega opet vratimo, jer mi koji mu se vraćamo nismo isti.

Stupar Trifunović opisuje netipične uslove odrastanja, koji su inače burni jer uvode u svet odraslih, a kako primećuje Isidora Đolović, „bavi se i pitanjem priče kao svedočanstva, sredstva samoanalize i upoznavanja sopstvene, a uzimanja otiska duše kolektiva, kroz borbu odbojnosti i osećaja pripadnosti koja traje u ličnosti još dugo pošto su utihnuli zvuci rata“. Potpuni prestanak rata u nama i izvan nas samih nastupiće jedino kada se pomirimo sa tim da neće prestati.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine