Prikaz romana „Duž oštrog noža leti ptica“: Rat u očima deteta

Deca su iskrena, ne lažu, a iskrenost i ubedljivost je i glavna vrlina romana, koji govori o ljudima a ne o službenim verzijama događaja koje često deluju neukusno, lažljivo i nezgrapno naspram stvarnih slika.

Roman „Duž oštrog noža leti ptica“ Tanje Stupar Trifunović pokazuje nam staru istinu da se duhovna klima jednog vremena ne krije toliko u službenim izveštajima i hrpama državne arhivske građe koliko u sudbinama malih, običnih ljudi, koje neko zna da opiše.

U pozadini svega je rat u Hrvatskoj 1991–1995, i sudbina jednog srpskog sela, reklo bi se, na severu Dalmacije, iz koga se iz daljine može videti more, a može se i peške stići do njega prašnjavim seoskim putevima, između borova, drači, smreka i korova, i vratiti u istom danu, pre mraka.
 

Ali autorka nigde ne daje nikakvu zvaničnu geografsku, etničku ili istorijsku odrednicu jer je sve jasno u tom koordinatnom sistemu vremena i prostora u kome živi selo između dve vojske, koje takođe nemaju imena, kao ni samo selo, kao ni njihova zemlja „koja je bila u ratu i koja se predomišljala oko toga je li njihova zemlja ili nije“.

Pojmovnik je u očima deteta, a ono vidi ljude, prirodu, životinje, biljke, more u daljini, sve ono čemu zna imena, a ne opterećuje se čak ni imenom zaraćenih strana niti nazivom rata, jer tu vlada čitava zbrka i kod starijih, koji navodno znaju šta se dešava. Tu su i nekakve dve vojske, koje jedna drugu teraju oko sela, iz koje je nekakva naša, jer je u njoj poginuo i naratorkin otac, posle četiri godine rata i pred konačnom neposrednom opasnošću po selo „prva pobjegla iz sela“. Ali i vojsku čine konkretni ljudi, koji kad ulaze u selo i kuće, u kojima su „još bili zatočeni mirisi, jelo na stolu, tragovi drugih ljudi koji kao da su izašli nakratko“, ulaze „oprezno, bile su nečije…“ Deca su iskrena, ne lažu, a iskrenost i ubedljivost je i glavna vrlina romana, koji govori o ljudima a ne o službenim verzijama događaja koje često deluju neukusno, lažljivo i nezgrapno naspram stvarnih slika.
 

Glavna junakinja i naratorka je devojčica Vanja, koja, kako sama objašnjava opisujući rođendansku tortu, puni četrnaest godina u poslednjoj godini rata, i ona ima roditelje, mlađeg brata, babu i dedu, a pre rata je živela u gradu s lepom i velikom plažom na moru.

Njen književni postupak je naizgled jednostavan, pripovedni, ali ona ne opisuje rat, već kao da slika dvadeset slika koje vidi i oseća svojim očima i čulima, i samo ih na kraju postavlja u hronološki jasan redosled.

Četkicom ili olovkom, kako kad, krene od očiju pa ih spoji sa profilom okolnih brda na nebu i oboji isto ili slično, nekad krene od seoskog puteljka po kome bleje ovce i čuje se drška od metalne kofe u ruci, kako škripi, a nekad prvo oboji nebo i naglasi da je vojska tu negde odmah ispod njega, ali ona je skoro nikad ne vidi uživo. Ona ne opisuje ni selo, ali se iz porodičnih razloga kasnije u njega vraća, zapravo vraća se u porodičnu kuću a „hodati kroz selo je kao hodati unazad u vremenu, neprestano se otvaraju rupe prošlog u koje je lako upasti“.
 

Među brojnim junacima ovog romana posebno mesto zauzima devojčica Milena, tri godine starija od Vanje, koja ide u istu školu i čuva ovce, usamljena sirotica koja jedino želi da nekome pripada.

Živi kod babe koja je njen krevet izbacila iz sobe u hodnik kad je u kuću došao muškarac koga je ona od tada morala zvati dedom, a koji je, srećom, neće vaspitavati jer nije sposoban da vaspita ni sebe. Milena nikom ne čini zlo. Njoj čine zlo, ali ona misli da je srećna makar i tada, jer i za to malo vremena „nekome pripada“. Tugaljivo. Cela priča o njoj ostavlja bol u grlu… Nju svi odbacuju, a ona moli za društvo, nastavlja trčanje seoskim drumom po prašini, sama, a lepa je i superiorna u odnosu na sve koji je ignorišu, poput onog potpisa „igumana Pafnutija svojom rukom“ kod Dostojevskog, pred čijom talentovanom rukom zastaje dah i izvesnom generalu Jepančinu.

Ona ima lepotu, kao i njena mama koju će nakratko upoznati tek na babinoj sahrani, i ima toplu dušu, ali u selu ne dobija priznanje već osudu pre suda jer je „kurvino kopile“. Jedini respekt dobija od Vanje, iako su se u detinjstvu prepirale o prvenstvu u rukovođenju dečjim igrama, od Vanje koja o njoj misli i na kraju jedina za nju pita i kad odrasli uporno skreću temu i prave se da nisu ni čuli ko je pomenut.

I celo selo, kao biće, ima problem sa pripadanjem. I vojska, koja ga čuva, a na kraju ga prva napušta i samo pomaže u usmeravanju zbega u „drugu zemlju koja nije naša ali će to postati (…) gdje će početi naš novi život“.
 

Sve je odisalo ignorisanjem istine, jer je tako lakše, i slepim verovanjem u pomenute službene izveštaje, makar vodili u tragediju, u koje jedino deca nikad nisu verovala. Vanja ih nigde i ne pominje.

Sve je ovde urađeno majstorski, čak i svetlost, kao na dobrom slikarskom ili filmskom platnu koje emituje moćne slike, bogat kadar, i snažna osećanja tokom trajanja cele priče.

Ukratko, u književnosti se pojavio pravi roman, banulo je umetničko delo sa velikom raskoši i čudnom jednostavnošću, pred nas koji smo skoro zaboravili šta je to, u društvu koje štedi na istinoljubivosti. U svetu i vremenu izvrnutih vrednosti i pojmova, u inflaciji nagrada kao u poznatoj satiri, ovaj roman, poput njene naizgled sporedne junakinje Milene, nudi jednostavnost, lepotu i iskren umetnički izraz.

Kao svako dobro delo, ovaj roman otvara nove načine da se odgovori na pitanja o kojima smo se do sada pravili nevešti da progovorimo, jer nam je tako bilo lakše.
 
Autor: Nebojša Jovanović
Izvor: Vreme