Prikaz romana „Dok svetac bdi“: Oda porodici

Najnoviji roman Ljiljane Šarac „Dok svetac bdi“ pravo je osveženje po tematici u autorkinom opusu. Napisan je prepoznatljivim stilom, ali se vidno razlikuje od prethodnog romana „Đurđevim stopama“ (koji je takođe objavila Laguna). U priči o dve seoske porodice Paunovića i Vasiljevića autorka iskoračuje iz istorijskih tema i okreće se selu, tradiciji, veri, običajima, verovanjima... Sveže, nadahnuto, uvlači nas u bukoliki, idilični svet livada, lugova, njiva, kukuruzišta, vinograda, tarabom ograđenih seoskih dvorišta... Koloristično dočaran ambijent budi nostalgiju za prošlim vremenima i čitaoca asocira na njegove voljene koje je posećivao na selu, a ti trenuci se ne zaboravljaju. Tako autorka već na početku postiže „visoku radnu temperaturu“, a snažne emocije „zagreva i podgreva“ sve do kraja romana.

Otuda deskripcija sve vreme ozbiljno konkuriše naraciji. Pred opisima zimom okovanog sela, koliba u njivama, starih i novih kuća, njihovog nameštaja, slavske trpeze, baštenskog cveća, voćnjaka u jesen, ručno izrađenog nameštaja i buradi, ćilima, vezenih peškira koji stoje iznad šporeta... vi zastajete kao ispred ulja na platnu vrhunskih majstora. Upijate svaki detalj, pamtite čitavu kompoziciju i radoznalo se sklanjate s puta kada autorka odluči da otvori vrata i uvede svoje junake. I dalje ćete imati utisak kao da ste u nekoj vrhunskoj galeriji slika, samo sada u delu sa portretima. Pred vama će se pojaviti upečatljivi likovi članova domaćinstava o kojima ovaj roman govori. Milenko Paunović će i leti i zimi sedeti pored šporeta, pogrbljen i ćutljiv. Njegova snaja Nevenka će zastati u hodniku sa kofama u rukama, Dobrica će spuštati seno kravama u jasle, Mila će u krilu držati mlađeg sina Nenada, Danica će zastati na pragu i gledati ka susednom dvorištu... Uz dosledno sproveden paralelizam, slične slike/scene vezuju se i za članove familije Vasiljević. Među njima su do perfekcije dovedeni likovi Sretena i njegovog praunuka Nebojše. Oni su tihi, stameni, pouzdani, pa vam se prosto uvlače pod kožu. Navijaćete za njih, slažući se sa svakim njihovim postupkom.

Kada se opustite, razgalite, bićete potpuno nespremni za zaokret u radnji koji će uslediti. Tek nakon narušene harmonije uronićete u dešavanja svom dušom, trepereći kao žice na violini pod snažnim osećanjima koja će ona probuditi.

Sve što vam je do tada zaokupljalo pažnju zaseniće lik mlade Bogdane. (U romanu su imena junaka brižljivo birana. Suptilno nagoveštavaju njihovu sudbinu ili je ironično izneveravaju, kao kada je u pitanju Sreten. Jedan od najčistijih, najlepših i najtragičnijih likova u ovom delu i te kako s razlogom nosi ime nastalo od sintagme: bogom dana). Kada o njoj razmišljam, nakon što sam pročitala knjigu, prvo čega se setim jesu njene oči boje ranih prolećnih ljubičica, čujem blejanje jaganjaca i kao da osećam miris bosiljka koji je kao oblak prati... Bogdana je jedan od brojnih ženskih likova u ovom romanu, koji ne mora da se žanrovski svrstava samo u dramu ili porodičnu sagu, već se opravdano može nazvati i roman lika.

Ako ste stekli utisak da je knjiga statična, varate se. Ona sva vrca od dešavanja. Neka od njih vode u prošlost, čak do vremena uoči početka Drugog svetskog rata, uz slikovito predočavanje zbivanja tokom rata, pa sve do današnjih dana i jednog 19. decembra kada Paunovići slave Svetog Nikolu.

Tako u delu imamo dva plana: prvi – širi, koji se prostire na čitav jedan vek, i uži – sveden na dva slavska dana. Zanimljiv je način na koji autorka kombinuje ova različita vremena, maestralno držeći pažnju na aktuelnim dešavanjima iza kojih se krije niz zagonetaka i tajni. Stranicu po stranicu, otkrivamo jednu po jednu kao u nekoj velikoj slagalici koja tek treba da se složi i sklopi.

Od prvih poglavlja klupko, za kojim idemo i koje namotavamo, dobacio nam je Milenko, koji jeste glavni junak ovog romana, i mada slutimo šta ga decenijama tišti, želimo da do kraja raspletemo sve čvorove, svesni da će tada i sa njegovih leđa spasti težak teret koji decenijama nosi.

Ideološka pitanja pokrenuta u ovom romanu postavljena su i analizirana na polju hrišćanskog učenja i pravoslavne vere. Marka (Milenkovog sina) njegova vera spasava, kao i pretka mu Iliju, dok je se Milenko gotovo odriče zbog nesreće koja ga je zadesila. Pitanje odgovornosti suočeno je sa pitanjem neznanja i obmane; ali kada dođe do spoznaje istine, tada može doći i do pokajanja.

Slikovit je i lik sveštenika Petra, prijatelja kuće Paunovića. On će nuditi mudre savete kao duhovni lek uznemirenim duhovima. Podržaće podmladak da otputuje u Bari. Zašto? To ostavljam vama da otkrijete i u tom hodočašću uživate.

Petar svake godine sedi za slavskom trpezom. Srodio se sa domaćinima i gostima i uvek je spreman da razgovoru pripomogne, ali i da se našali i razgali sve prisutne.

On je poput medijatora između Paunovića i Vasiljevića koji po njegovom mišljenju predugo žive u zavadi. Ne zauzima stranu, ne sudi ko je kriv, ko je prav, zna više od svih, ali ćuti, samo podstiče sve na pomirenje, praštanje, zakopavanje ratnih sekira. Njegov pogled usmeren je u budućnost, a ne u prošlost. Njegova ruka miluje, a ne preti prstom. On je dostojan krsta koji mu o vratu visi i poverenja koje mu vernici poklanjaju.

Nemoguće je završiti priču o romanu „Dok svetac bdi“ a ne kazati nijednu reč o svecu, odnosno svecima, koji su u njemu spomenuti. Kako se radnja najvećim delom odigrava u Selevcu, ispripovedan je niz zanimljivosti vezanih za njegove stanovnike. Oni su najvećim delom podeljeni na „mitrovce“ i „jovanjce“, odnosno one koje slave Svetog Dimitrija i Svetog Jovana, pa su se po doseljavanju Paunovići ugnezdili između njih, slaveći Svetog Nikolu. Naslov proističe iz te činjenice, ali i tradicionalnog verovanja da svetac čuva i pomaže članovima porodica koje ga proslavljaju. Na zanimljiv način su u delo inkorporirane legende vezane za Svetog Nikolu i svedočenja o njegovim isceliteljskim moćima. Blage a mudre, oči sveca posmatraju svu čeljad sa ikone na zidu i bde nad njima.

Kraj romana donosi poentiranja na mnogim planovima ove vešto ispričane priče. Poslednje poglavlje je i poslednji komadić slagalice koji završava jednu veliku, punu detalja, kompoziciju, za koju se nadam da će vam se dopasti kao meni što je.

Autor: Ana Canić