Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Dan“ Majkla Kaningema: O gubitku mladosti i istrajnosti žudnje - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Dan“ Majkla Kaningema: O gubitku mladosti i istrajnosti žudnje

Jedini problem sa Majklom Kaningemom je što posle njega ne možete čitati dela običnih smrtnika. On je najelegantniji američki pisac!

Elegancija, doduše, nije toliko na ceni u epohi u kojoj od „važnih romana“ očekujemo da zastupaju oštre društvene stavove sa kojima se već slažemo. Ali u slučaju zaista prelepe proze, izvesna magija sama isijava sa stranica.

Takvu auru poseduje i Kaningemov meditativni novi roman „Dan“. Poznati pisac je razvio specifičan stil pisanja, precizno naštimovan da dočara trenutke neizrecive čežnje. Scena svitanja u Njujorku, kojom otvara roman, podseća na poemu o gradu na pragu života. Ova vrsta pripovedanja nije za ekranizaciju, osim ako pod tim ne podrazumevate tableau vivant.

Kao dokazani trinitarijanac – bar u književnom smislu – Kaningem je odlučio da se vrati strukturi triptiha, kojom se služio u romanima „Specimen Days“ i „Sati“ (za koji je dobio Pulicerovu nagradu). Radnja svakog od tri segmenta „Dana“ obuhvata po jedan dan – uvek 5. april – tri uzastopne godine (2019, 2020. i 2021).

Na osnovu tog perioda mnogi će pomisliti da je „Dan“ još jedna varijanta narativa o kovidu, koji nam danas deluje sveže koliko i otrcana hirurška maska u pretincu za rukavice. Ali virus, koji Kaningem nikad eksplicitno ne pominje, nije tema ovog romana; pandemija je okruženje, neumoljivo stanje koje nameće izolaciju i mirovanje ljudima koji očajnički žele da se kreću.

U romanu tankog zapleta kakav je „Dan“ sve zavisi od piščevog besprekornog baratanja jezikom, ali citiranje delova teksta u ovom članku ne bi na adekvatan način dočaralo suštinu priče. Moraćete da ih pročitate sami, u kontekstu. Kao autor prikaza mogu samo da vam nagovestim o čemu Kaningem govori u svojoj knjzi, prvoj posle skoro decenije.

Bračni par Izabel i Den žive u skučenom stanu u Bruklinu sa dvoje dece koja više ne bi trebalo da dele sobu. Izabelin gej brat Robi živi na tavanu, ali to neće još dugo potrajati. Zamoljen je ljubazno ali odlučno da pronađe drugo mesto za život, uprkos ogromnim njujorškim kirijama i činjenici da će svima nedostajati.

Izabel je izuzetno sposobna foto-urednica časopisa koji nema nikakve šanse da ostvari profit ma koliko se trudila. Pre samo deset godina nije mogla ni da zamisli da će „i dalje biti ovde, kvalifikovana samo za posao koji uskoro uopšte neće biti posao, previše dobro plaćena da radi išta drugo osim da se i dalje pojavljuje na poslu, sve do onog dana kad ona i preostali zaposleni budu jednog jutra došli i zatekli vrata predvorja zaključana“. (Ne mogu da kažem da se nisam prepoznao u ovim rečima.)

Sa druge strane, Den je nezaposleni otac koji je prošao kroz program odvikavanja, rasturio svoj bend i preobrazio se u „ljubaznog, bezopasnog čoveka“ koji više ne uzbuđuje svoju ženu. On sa

„otvorenim optimizmom“ zamišlja da će najnovijim muzičkim kompozicijama (okarakterisanim kao „pornografija tuge“) oživeti svoju nekad sjajnu muzičku karijeru.

Međutim, Den nije u stanju da prizna da njegov brak vene kao mesec dana star buket. A da situacija bude još komplikovanija, i Den i Izabel su zaljubljeni u Robija.

Za divno čudo, taj detalj ne izaziva dozu gađenja koju biste mogli očekivati. Nit zapleta „privlačni gej zet živi u gostinjskoj sobi“ pozajmljena je iz Kaningemovog šestog romana „Dok ne padne noć“, ali u „Danu“ takav aranžman ne izaziva nelagodni smeh. Privlačnost koju Izabel i Den osećaju prema Robiju nije toliko seksualne koliko aspirativne prirode. Mlađi muškarac je za sestru i zeta oličenje izgubljene životne radosti.

I zaista, poglavlja ove knjige prosto su natopljena setom. „Dan“ iznova i iznova aludira na hrabro prihvatanje nestanka seksualne privlačnosti.

Proces starenja, obično praćen rastancima i rastućim osećanjem beznačajnosti, jedna je od centralnih tema romana. Možda bih optužio sedamdesetjednogodišnjeg Kaningema za puko projektovanje sopstvenih strahova da njegovi junaci, koji jedva da su zašli u srednje doba, nisu tako ubedljivi predstavnici nove američke izgubljene generacije koji u pozadini uvek čuju tiho otkucavanje časovnika.

Niko nije svesniji propuštenih prilika od Robija. „Ne bi trebalo da bude samac i da traži polupovoljan stan u trideset sedmoj“, razmišlja on. „Vreme je da napusti život razumnih očekivanja.“

Jedva sastavljajući kraj s krajem od nastavničke plate, Robi se i dalje pita da li je odluka da ne ode na studije medicine bila ispravna. Još uvek pati za svojim bivšim momkom – kao i onim pre njega.

Što je još gore, na Instagramu je otvorio nalog za izmišljenu ličnost po imenu Vulf, svojevrsni frankenštajnski kolaž fotografija kopiranih sa interneta. Ali osoba iza koje se Robi krije nije neka „nije neka hiperbolična, seksi fantazija“, piše Kaningem.

Pored toga što ima 3.407 pratilaca, Vulf je pedijatar koji radi u lokaloj ambulanti. „On je zgodnjikav muškarac koji će uraditi ono što treba, koji će ostati, koji u tebi vidi ono... ono specifično tvoje što izgleda promiče opažanju drugih ili za šta s vremenom prestanu da se interesuju.“ Robi svaki težak dan počinje objavljivanjem fotografije Vulfa i njegove mešanke bigla na odmoru.

Takvo neumoljivo razotkrivanje unutaršnjeg života svojih junaka moglo bi se protumačiti kao okrutno da Kaningem ne pokazuje iskreno saosećanje sa njihovim pokušajima da se očaju odupru čistom snagom volje. A posebno je zanimljivo to što na taj način ne pristupa isključivo svojim odraslim likovima.

Kaže se da kvalitet slikara možete proceniti na osnovu toga kako slika ruke. Ja bih tome dodao da pri proceni kvaliteta romanopisca uvek treba obratiti pažnju na dečje likove. Upravo tu ćete, ako ih uopšte ima, uočiti klice sentimentalnosti i sladunjave mrlje preterivanja.

Ali ne u „Danu“. Izabelina i Denova ćerka Vajolet je jedan od najbolje uobličenih dečjih likova koje sam sreo u književnosti. Ona je sramežljivo duhovita i prilično sklona zapovedanju, vragolanka koja tek isprobava granice svojih moći.

Obučena u pomalo smešnu haljinu princeze, koja je poklon od Robija, ona pleše u onom liminalnom domenu između nevinosti i pronicljivosti u kom neka deca samo nemoćno lebde. Nada se da će njeno „neobuzdano oduševljenje, ako ga dovoljno često izrazi, ugušiti onaj mrmor, zloslutan mada nerazgovetan, koji počinje da čuje, ponekad ispod kreveta, ponekad iz zida“.

Ona je, na neki svoj neartikulisani način, već počela da naslućuje neizbežnost budućnosti u kojoj neće biti zadovoljstava i komfora njene kratke prošlosti.

Pred sam kraj, dok se roman približava prelepom, iako neugodnom, zaključku o gubitku mladosti i istrajnosti žudnje, namirisao sam Frensisa Skota Ficdžeralda i pre nego što je njegov uticaj postao očit.

„Svi bismo voleli da je imao više vremena“, kaže Den za nedavno preminulog prijatelja.
„Da, svi bismo to voleli“, odgovara njegova supruga.
„Mi smo brodovi poneti u prošlost. Ficdžerald.“
„Znam da je Ficdžerald. Izraz glasi ’poneti nazad, neumorno, u prošlost’. Tako nešto.“
„Tako nešto“, odgovara Den.

Izabel i Den možda ne mogu da nađu prave reči, ali Majklu Kaningemu to uvek polazi za rukom.

Autor: Ron Čarls
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
d i zoranić dizgram uvek je vreme za promenu laguna knjige D. I. Zoranić – Dizgram: Uvek je vreme za promenu
19.12.2024.
Poruke ispisane jezikom duše, praćene ilustracijama sa važnim značenjem, nalaze se u knjizi „Sebi duguješ sve“ D. I. Zoranića, poznatijeg kao Dizgram. Te poruke su tu da nas inspirišu da lakše i lepše...
više
aleksandar tešić što su koreni dublji, i stablo čvršće stoji laguna knjige Aleksandar Tešić: Što su koreni dublji, i stablo čvršće stoji
19.12.2024.
Pisac i tvorac mnogobrojnih mitoloških i istorijskih romana Aleksandar Tešić slobodno se može proglasiti zaslužnim za postavljanje temelja srpske epske fantastike. U ekskluzivnom intervjuu za Kurir Te...
više
o romanu katerinin osmeh ko je bila majka leonarda da vinčija  laguna knjige O romanu „Katerinin osmeh“: Ko je bila majka Leonarda da Vinčija?
19.12.2024.
Misterija koja intrigira i buni stručnjake vekovima jeste: ko je tačno bila majka Leonarda da Vinčija? O njoj se zna nekoliko činjenica. Zvala se Katerina, a negde oko 1451. godine je bila u ve...
više
prikaz romana dan majkla kaningema o gubitku mladosti i istrajnosti žudnje laguna knjige Prikaz romana „Dan“ Majkla Kaningema: O gubitku mladosti i istrajnosti žudnje
19.12.2024.
Jedini problem sa Majklom Kaningemom je što posle njega ne možete čitati dela običnih smrtnika. On je najelegantniji američki pisac! Elegancija, doduše, nije toliko na ceni u epohi u kojoj od „važn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.