Kada je Bukerov laureat Marlon Džejms 2015. godine na pitanje jednog novinara o narednom projektu odgovorio da će to biti „afrička 'Igra prestola'“, nije mogao ni da nasluti da će to postati sintagma koja će se najčešće ponavljati uz ime njegovog najnovijeg romana. Iako je pisac nedavno u jednom intervjuu istakao da je njegov komentar bio isključivo šaljive prirode, ne može se poreći da ovo poređenje, u neku ruku, stoji. „Crni Leopard, crveni Vuk“ raskošna je epska fantazija smeštena u magični svet mitske Afrike, puna avantura, fantastičnih stvorenja i krvavih bitki do istrebljenja. Ali ovaj roman je istovremeno i daleko neobičniji i zamršeniji od književnog fenomena sa kojim ga mnogi porede.
Ono što se prvo primećuje jeste da priča ovde igra sekundarnu ulogu. „Crni Leopard, crveni Vuk“ se aktivno opire čitaočevim pokušajima da uroni u svet knjige i izgubi se u njemu. Namerno je nejasan, i na nivou rečenice i na nivou zapleta.
Na nivou rečenice, Džejms ima običaj da upotrebu vlastitih imenica odlaže do poslednjeg trenutka, a zatim još neko vreme odugovlači, primoravajući vas da pomislite kako mu neće uspeti da se izvuče iz vlastite zamke. To znači da njegove rečenice uglavnom nose glagoli i da čitalac mora propisno da se načeka kako bi saznao ko tu zapravo šta radi i zašto: u glavi mu se nižu slike anonimnih udova koji se prepliću u žaru seksa ili borbe, a da mu pritom razlog zbog koga se to događa nije sasvim jasan.
Na nivou zapleta, potraga za nestalim dečakom, koja navodno pokreće radnju, toliko je zbunjujuća, i ima tako malo veze sa motivacijom glavnih junaka, da se čak i sporedni likovi u priči zbog toga konstantno bune. „Ovo dete je za tebe nevažno“, jedan od njih pred kraj romana prigovara Tragaču, našem protagonisti, i potpuno je u pravu. U pravu je i siroti tužni div kome, iako mu je cilj potrage više puta objašnjen, na kraju ostaje da zaključi: „Zbunjujuće, ovo je.“
Slično njemu, i ja sam jedva razumela zaplet Džejmsove knjige, ali ukratko: grupa ljudi angažovana je da pronađe nestalog dečaka, jer nešto, nešto, sudbina kraljevstva, nešto. Spasilačka ekipa sačinjena je od niza neobičnih likova među kojima je i Tragač, čovek koga svako pozdravlja rečima: „kažu da imaš nos“.
Dotični nos omogućava svom vlasniku da pronađe nestale i on zato za život zarađuje kao neka vrsta magičnog Filipa Marloua, otkrivajući preljubnike za sitan novac. Tragač je „crveni Vuk“ iz naslova: negde oko stote stranice on ostaje bez oka i zamenjuje ga okom vuka, zahvaljujući kome lakše vidi u mraku.
Tragačev nos i oko trebalo bi da grupi olakšaju izvršenje zadatka, ali Džejms neprekidno komplikuje njihov poduhvat, namerno gušeći kod čitaoca svako interesovanje za njega. Uostalom, ne postoji nikakav razlog da Tragač bude zainteresovan za sudbinu dečaka, što on često i ponavlja. Osim toga, on nam već u prvoj rečenici romana saopštava: „Dete je mrtvo. To je sve što treba da se zna.“
Drugim rečima, mi znamo da je potraga besmislena i da će dete umreti. Znamo takođe i da protagonisti nije naročito stalo do zadatka. Praktično je nemoguće da se čitalac veže za takav narativ.
Očigledno je da se Džejms svesno opredelio za ovu vrstu neprozirnosti. On ne haje za jasne i jednostavne priče. „Afrička narodna priča nije tu da bi vam pružila utočište“, izjavio je nedavno u intervjuu za Njujorker. „Ona ne postoji da bi vam olakšala život i ulila nadu, a da pritom ne morate da uključite mozak.“
Iako kao kritičar možda poštujem Džejmsov izbor, moram prznati da me je, kao čitaoca, njegova knjiga pošteno izmorila. Nije nimalo lako, stranicu za stranicom, pratiti nizove prelepih rečenica – a Džejmsove rečenice su uistinu očaravajuće – organizovanih sa ciljem da vas spreče da shvatite ko šta radi, zašto to radi, i zašto je to uopšte važno. Spremna sam da prihvatim i da je istina stvar perspektive, i da svakoj priči nije neophodno razrešenje, i da su bogovi mrtvi, itd, itd, ali ne bi ga ubilo da mi pruži bar jednu nit priče za koju bih mogla da se uhvatim. Knjiga ima više od 600 strana! Smiluj se, čoveče.
Zbog svega toga su mi najzanimljiviji bili delovi romana u kojima se Džejms bavi Tragačevom stvarnom motivacijom: porodičnom traumom. Kao neko čiji je život počeo uz oca zlostavljača i majku koju je rano zamrzeo, on zapravo najveći deo vremena provodi pokušavajući da pobegne od onoga što su mu ostavili u nasleđe.
U prvom delu romana on pronalazi novu porodicu u grupi napuštene dece o kojoj brine jedna veštica. Kada ih izgubi, osećanje da ih je izneverio ga toliko užasava da jedino rešenje vidi u bekstvu. Ciklus, koji je počeo bekstvom od roditelja, se nastavlja. Gledano iz tog ugla, njemu je do nestalog dečaka stalo koliko i do svakog deteta lišenog porodice, jer sebe vidi i kao razočarano dete i kao odraslu osobu koja ga je izneverila.
Džejms tek u poslednjem delu romana na iznenađujući i neopisivo dirljiv način povezuje ožiljke iz Tragačevog detinjstva sa pričom nestalog dečaka. Tek tada me je njegova knjiga osvojila. A da biste do toga stigli, pripremite se za dugo putovanje.
Autor: Konstans Grejdi
Izvor: vox.com
Prevod: Jelena Tanasković