Prikaz romana „Čarobnjak“ Džona Faulsa

Iako sam danas svestan činjenice da se između pomalo zastrašujućih korica romana „Čarobnjak“ Džona Faulsa krije šeststotinak stranica pretencioznog naklapanja o psihoanalizi, metafizici, fašizmu i okultnom, ne krijem da me je kao dvadesetogodišnjaka ova knjiga oborila s nogu. Punih nedelju dana živeo sam u nekom drugom svetu: ako jutarnje novine nisu pisale o „Čarobnjaku“, završavale bi u đubretu; ako sendvič koji sam jeo za ručak nije imao ukus „Čarobnjaka“, ispljunuo bih ga.

Pripovedač Faulsove priče je Nikolas Urfe, mladi Englez koji, zaposlivši se kao nastavnik na jednom grčkom ostrvu, biva uvučen u komplikovanu igru obmane lokalnog ekscentričnog milionera.

Bogati Končis je specijalista za hipnozu i psihološku manipulaciju, a zaplet romana, koji izrasta iz njegovih smicalica, toliko je komplikovan da, u poređenju sa njim, zaplet serije „Izgubljeni“ deluje kao Ezopova basna. Da li je misteriozna žena koja se pojavljuje na večeri zapravo duh Končisove pokojne ljubavnice? Ili šizofrena pacijentkinja? Ili glumica zatočena protiv svoje volje? I da li je kroz Končisovo dvorište upravo projurio satir u poteri za nimfom?

I, kada već postavljamo pitanja, zašto baš sve u ovom romanu ima nekakve veze sa mitologijom ili književnošću? Pripovedaču čak i dok gleda „bezobrazni film“ polazi za rukom da u priču uvuče Artemidu, Apolona, Anubisa, Dezdemonu i Otela, a zatim celo iskustvo sumira rečima: „Ja sam bio Jago.“

U knjizi ima toliko toga na šta bi se moglo zakolutati očima, ali kakve to ima veze? Ambijent u kome se odigrava radnja je egzotičan, priča nas vodi od Grčke do Francuske i udaljenih šuma Finske, neočekivani obrti su uzbudljivi, a Fauls maestralno kontroliše tempo pripovedanja.

Da budem potpuno iskren, ambijent, zaplet i tempo nisu bili ono u šta sam se zaljubio. Ono što me je naročito privuklo bila je Urfeova neopravdana žeđ – nešto što sam i ja kao dvadesetogodišnjak akutno osećao.

Faulsov pripovedač je čovek bez ikakvog posebnog talenta i kvaliteta, koji smatra da mu život duguje mnogo više nego što mu je do tog trenutka pružio. On je privilegovani pripadnik srednje klase, obrazovan je i ima devojku sa kojom spava do kasno i posećuje projekcije francuskih filmova. Pa ipak, neprestano ga muči pitanje: da li je to sve? Tipična kratkovidost mladog muškarca navodi ga da kaže: „Šablon sudbine delovao je prilično jasno: nizbrdo i nizbrdo, i nizbrdo.“

Kada upozna Končisa, njegova egzistencija poprima nekakve obrise i on počinje da veruje da ipak jeste poseban. Ubeđen je, bar na kratko, da je sve što je tome prethodilo – stvarni život u stvarnom svetu, sa svim svojim trijumfima i razočaranjima – bilo samo dosadni uvod u čarobni život koji mu je oduvek bio suđen.

Možda je upravo takvo ispunjenje želja ono što nas privlači kod fikcije kao takve. Nije me sramota da priznam da me je sa dvadeset godina zavela pomisao da se iza banalnosti moje svakodnevice možda skriva mogućnost da ću voditi glamurozan i romantičan život, baš kao što se skrivala između korica Faulsove knjige.

Pomalo me je ipak sramota da priznam da i sada, kada se posle više od decenije vraćam romanu, još uvek osećam magnetsku privlačnost njegove fantazije. Očigledno postoji deo mene koji još uvek čeka da misterije mog života počnu. Danas bar znam da me one čekaju na stranicama Faulsove knjige i iz tog razloga je „Čarobnjak“ možda još uvek moj omiljeni roman.
 
Autor: Nik Dajbek
Izvor: npr.org
Prevod: Jelena Tanasković